Пређи на садржај

Смрт Уроша Петога/5

Извор: Викизворник

◄   ПОЈАВА IV ПОЈАВА V ПОЈАВА VI   ►

ПОЈАВА V
Пређашњи, Дејан. На концу Видоје.

 
ДЕЈАН:
Добро јутро, краљу. Да ли браћи
Ја незгодно упадам у говор?
ВУКАШИН:
Кад би с' икад то догодит' могло
Не би био Дејану за свагда
Дат слободан нашем лицу приступ.
Шта доносиш, пријатељу, данас?
ДЕЈАН:
Двије в'јвсти, обје загрдиле:
Кнез ужички све синовце покла,
И заузе њину очевину.
ГОЈКО:
Војславиће?
ДЕЈАН:
Све до једног.
ВУКАШИН:
Хоће
И Алтоман да с' протури напр'јед,
Па је згодно улучио доба
Кад сам ратом заузет! Баш добро.
То је једна; друга в'јест?
ДЕЈАН:
Он, чујем,
Већ и тајне преговоре води
С хумским кнезом.
ГОЈКО:
Са Хранићем? какве?
ДЕЈАН:
То још не знам.
ВУКАШИН:
Какви могу бити
Са заклетим нашим противником.
Хумска војска већ уз кнеза стоји,
Па стајаће скоро и ужичка.
Ја то видим. Презајући од нас
Ужичанин свој крвави грабеж
Под закриље Лазарево носи,
Те убиству додаје издајство.
ГОЈКО:
Вјере ми ће и једно и друго,
Исплатити својом лудом главом.
ВУКАШИН:
Ха, ха, кнеже Алтомане, као
Да знаш и ти нешто рачунати!
Али рачун ипак ти је плитак:
Мој Баоша давно на те режи,
Сад ћу ти га пустити у госте.
(Дејану)
Пријатељу, спреми се за Скадар,
Да ствар ову, а и јоште неке,
С мојим зетом вјешто сам уредиш.
Видјећу те када готов будеш.
(Одлази Дејан).
Мало прије не вељах ли добро?
Тај је Лазар још многима стожер.
За Хранићем и за Алтоманом
Могао би сад веома лако
И сам Ливер пристати уз њега.
ГОЈКО:
Сусједи су, а сви на нас кивни.
ВУКАШИН:
Добро што је међ' области њине
Наш Баоша к'о Промислом бачен.
Он, ако се тај опасни ланац
И састави, раскинут' га мора.
(Улази Видоје).
ВИДОЈЕ:
Дични Деспот са малом је пратњом
У двориште уш'о.
ГОЈКО:
Шта, Видоје?
ВУКАШИН:
Зар Угљеша? Видје ли ти добро?
ВИДОЈЕ:
Својим ћете оч'ма вјеровати.
ГОЈКО:
Шта то може бити?
ВУКАШИН:
Он је дојста!
(Одлази Видоје).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.