Пређи на садржај

Смрт Уроша Петога/21

Извор: Викизворник

◄   ПОЈАВА IV ПОЈАВА I ПОЈАВА II   ►

ЧИН ЧЕТВРТИ

ПОЈАВА I
Дворница. Царица и Урош.

 
ЦАРИЦА:
Касна помоћ теби ј' обећана,
А нас овдје стегнуло вријеме,
И на дјело одмах приморава.
Догађаји чудном се брзином
Скотрљаше један иза другог,
Те ће скоро сви у један сукоб
Сударит' се, да ријеше судбу.
Већ сав сјевер кнез нам очистио,
И брз као мис'о к југу лети
Да дочека Угљешу под Нишем.
Богдан с дјецои уст'о на истоку,
А Ливер се и Алтоман туку
На западу с Балшом. Свуд се небо
Ведро, сјајно осмијева на нас;
Ал' на њему један таман облак
Који грмећ' из далека пр'јети: ¬
То је војска крволока Гојка,
Што сад хрли к нама у Приштину.
Нећу, сине, да те та затече
Поред краља у овоме двору.
Зло ми слути душа материнска,
На вријеме измаћи му мораш.
УРОШ:
Све разлажеш и предвиђаш добро.
Поплаву си одвећ ускорила,
А друкчијим стазам' и силама
Но што мени намјера бијаше;
Па сад морам оставити своју,
А твоје се са свим прихватити.
Час је дојста да с' одлучно р'јешим.
ЦАРИЦА:
Час је, синко; на златноме штиту
Блага судба подноси га теби,
И Дубровник прстом показује.
УРОШ:
Не схватам те.
ЦАРИЦА:
Кад о кнезу сумњаш,
Кад зазиреш од свег нашег племства,
Између њих склони с' у Дубровник.
УРОШ:
Тамо?
ЦАРИЦА:
Већ те жељно очекују.
Па кад с' овај вељи двобој сврши,
Вратићеш се као цар у земљу,
Да с приморском и с тастовом војском
Узду власти клонулу т' из руке
Опет снажно уручиш и стегнеш.
УРОШ:
А међу тим гдје ћеш ми ти, мајко,
Заклонити твоју стару главу?
ЦАРИЦА:
Ја, Урошу? Ја остајем овдје.
УРОШ:
Бог не дао да т' оставим саму
У тој борби међу звијерима;
Бог ме живим сагорио громом
Кад ја пош'о да превалим међу
Српског царства, оцем м' остављена.
Дубровник нас некад видје, мајко,
Уз Душана у највећој слави.
То ти памтиш. На уласку нашем
Тамошња се велика властела
Све до земље смјерно сагињаху;
На прсте се пропињаху људи
Да нам сјајна угледају лица;
А матере на рукама својим
Издижућу недораслу дјецу
С снебивањем показиваху нас.
Па ти исти Дубровчани сада
Да ме виде с круном Душановом
Гдје биједан и сам стидно бјежим
Испред мојих племића, и просим,
Ја господар веље царевине,
Кров мајушан да заклоним главу?
Никад, мајко, никад до вијека...
Плачеш?!
ЦАРИЦА:
И од стрепње и од туге,
И матерње од радости плачем.
О Урошу, моје дично чедо!
Као оно када на једанпут
Издигне се испод воде човјек
Бог држаше свак за утопљена,
Тако сад се стопрва и мени
Твоја душа истинито јавља.
У теби је оца твог сав понос;
Нека продре из мекости твоје
И његова крепост.
УРОШ:
Мек ја бијах
Док вјеровах у врлину људску;
Мек и још се казивати морам,
Док надмоћност тих лупежа траје.
Ох! колико отрова прогутах
У тајности, и излих га, мајко,
У сузама гњевним! Али ј' ево
На измаку моје понижење.
Кад се дигнем, дигнућу се тако
Да застрепе силна та господа,
И преда ме удивљена падну.
А плашљиво да ускочим сада
За зидове старог Дубровника,
Све бих, мајко, све то промашио.
Управ' онда кад вихари силни
Спремају се од свуд да полете,
Управ' онда да их малодушно
Ја гледати појђем из далека
Како царским витлају ми жезлом,
А не будем овдје да улетим
У њих први, и шчедам га чврсто?
Кад ј' остатак вјерне ми властеле
Готов, да се за свог цара крви,
Цар да са њом не д'јели опасност?
О не, мајко. Све погрјешке прошле
Веледушно ваља да исправим;
Што изгубих неискусно д'јете,
То муж зрео повратићу мушки.
Нзка дође Гојко тај; већ цара
Неће смјерна до брата му наћи,
Но на челу приштинских јунака,
Да г' упита ко ј' у земљи српској
Истинити једини господар,
Па с браћом га тол'ко ниско баци
Колико се дигоше високо.
ЦАРИЦА:
Благословен овај час?.. О синко,
(баца му се у наручје)
Сада, мислим, кости Душанове
Заиграше поносно у гробу.
Већ не стрепим; остан'; орао си
За олују сваку дорастао;
Остан' овдје на попришту славном,
Какво само цару доликује;
И што до сад ја закриљах тебе, ¬
Ти од сада под јуначко крило
Узми своју већ клонулу мајку.
Ходи; пос'о на страну нас зове. (Одлази)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.