Смрт Стефана Дечанског/29
2.
МАРИЈА, ДМИТРИЋ, пређашњи
МАРИЈА: О ужаса! беде и несреће!
ДМИТРИЋ (који је десну руку привезао): Светла круно, све је изгубљено.Издаде проклети Десимир, непријатељи врве гомилама у град.
ДЕЧАНСКИ: Нек' слободно уђу.
МАРИЈА: Тако спокојно о душманима? О, бежи, бежи!
ДМИТРИЋ: Још је остао један потајни пролаз за који нико не зна. То је једно избавленије.
ДЕЧАНСКИ: Ево краљице.
МАРИЈА: Зар ти остајеш овде?
ДЕЧАНСКИ: Остајем.
ДМИТРИЋ: Светла круно, сваки од њих виче: крв и освета. Бежи, твој је живот у опасности.
ДЕЧАНСКИ: Мој је живот у рукама вишњега.
ДОБРИЊА: Бежи, бежи, остави мене овде.
МАРИЈА: Твој живот о кончићу виси, бежи!
ДЕЧАНСКИ: Куд да бежим, зар није свуда Србија проклет ... не, Србија није крива. Пустите ме видети да ли Душан лик човечји носи.
МАРИЈА: Он ће те живота лишити.
ДМИТРИЋ: Светла круно, није за оклевање.
МАРИЈА (ухвати га за руку). Хајде, хајде!
ДЕЧАНСКИ: Нисам ли досад три града мењао, спасенија тражећи? Од руке вишњега утећи се не може.
МАРИЈА: Само сад још.
ДЕЧАНСКИ: Није краљ, нити заслужује то име, који се клони и најмање опасности. Дмитрићу, ево краљице, избави њу и дете, оставите мене. Марице, иди, опет ћемо се видети.
МАРИЈА: На оном свету? О Маријуцо, шта си учинила! (Склопи руке) Избављај, избављај нас обојо!
ДЕЧАНСКИ: Ја остајем. (Чује се буна). Иди и моли се Богу.
ДМИТРИЋ: Светла краљице, није за чекање.
МАРИЈА: О Боже, ја пропадам, ја убих тако добру душу. (Пође, па се опет врати). Стеване, опрости; ово је последњи, последњи растанак. Несрећна Марија! (Бризне у плач, и с Дмитрићем отиде).
ДЕЧАНСКИ (отре сузу): Како је слаб сиромах човек! Но, не могу. Дужност иде напред, па онда долази супруг.
ДОБРИЊА: Светли краљу, саслушај молбу твога вернога слуге.
ДЕЧАНСКИ: Говори, верни Добрињо, ал' је краљ сиромах, да ти молбу испуни.
ДОБРИЊА: О, моја је просба врло малена; узми моје хаљине, и тако преобучен уклони се од јарости опијених људи.
ДЕЧАНСКИ: И ти, Добрињо, и ти? Знаш ли шта говориш?
ДОБРИЊА: Свако је беснило само у почетку опасно. Склони се овде у двору, док лудило прође, не дај прилике малоумним људма, да се доцније кају за своје будалаштине.
ДЕЧАНСКИ: То значи, кад је опасност, да се кријем, а кад треба уживати, да сам први! Је ли?
ДОБРИЊА: За сачувати живот свашта је дозвољено.
ДЕЧАНСКИ: Доста сам био отац, време је да једанпут и краљ будем.
ДОБРИЊА: Молим ти се, светли краљу, послушај совета вернога слуге. Пусти да останем ја на место тебе само за који часак.
ДЕЧАНСКИ (подбочи се): Та ови су наумили начинити ме бабом. Одмах да си ми испред очију отиш'о.
ДОБРИЊА (клекне): Немој, краљу, та видиш да си сам.
ДЕЧАНСКИ: Сам хоћу да дочекам непријатеље. Удали се!
ДОБРИЊА: Смилуј се, краљу господине, ко ће ти мачеве од главе одбијати?
ДЕЧАНСКИ: Ти? — Ако се у теби састоји сва Србија, сви верни поданици, не требаш ми ни ти. Последњи пут заповедам: одлази!
ДОБРИЊА (уздахне, потом метне руке на очи, и полако одступи).
ДЕЧАНСКИ: Не, ја нисам умео до сада владати. Да видим те заслепљенике. (Метне круну на главу, и заогрне се порфиром).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|