Смрт Стефана Дечанског/24
4.
ДЕЧАНСКИ преобучен ступи, доцније ДОБРИЊА
ДЕЧАНСКИ: Краљ бежи од својих поданика, син против оца оружаном руком бесни. (Окрене се Неродимљи). Душане, Душане, под стенама Неродимље гробиицу видео! Но, зашто га кунем? Није ли онај цар дао ископати неваљалом сину само једно око, а, да закон у целости остане, себи једно? Јер кривицу сина у полак носи отац. Моја је кривица доброта. Шта је доброта? Та и ова је земља добра, што се даје да је газим по вољи. Све ја добро увиђам, и не могу да употребим жестокост, да змији, што ме гризе, главу размрскам. Моји ме опорочавају, доброту бојажљивом мекошћу зову. О, ишчупајте ми само ово чувство, па ћете видети ко је Стеван; овако — несносан је себи, несносан и другоме.
ДОБРИЊА (забринут трчи): Светла круно!
ДЕЧАНСКИ: Светла круно? Како је лепо ово име за оне, који га не носе. Метни само венац царски на главу, па ћеш видети како ти голи мач изнад темена сиси.
ДОБРИЊА: Ја сам се уплашио, не видећи високо ти краљевство.
ДЕЧАНСКИ: Уплашио што краљ иде без обране по земљи својој? Тако је, Србину је суђено живети у несогласију и распри, па зар један Душан да од тога одступи?
ДОБРИЊА: Душан је добар.
ДЕЧАНСКИ: Добар! Док је био слабомоћно дете, потребовао неге и потпоре, био је добар, осмехивао се као анђелак и срце родитељу неописаним пунио блаженством. Сад то дете може себи сам кору хлеба отсећи, не потребује помоћи очине; треба да га живота лиши. О, о, о! (Покрије лице шакама).
|