Смрт Смаил-аге Ченгића/3

III: Чета

Подиже се чета мала
На Цетињу Горе Црне.
Малена је, али храбра,
У њој једва сто јунака,
Не јунака биранијех
По обличју ни љепоти,
Већ по срцу јуначкоме;
Којино ће ударити
Не на десет, да утече,
Него на два, да их сијече;
Којино ће умријети
За крст часни, кијем се крсти,
За крст часни и слободу златну.

Чудна чета! не купљена,
Ко се ина купи чета.
Ту се не чу кано другда:
„Тко је јунак, на ждријело!”
„На ждријело, јунак тко је!”
Ту не јекну јека кршна.

Већ ко тајни глас духова,
Којијем зборе вишњи дуси,
Шапат тамни Гором Црном
С једне стијене к другој прхну,
Тер гле чуда! проз мрак сцијениш:
Студен камен прима живот,
Дрхће, гамзи, диже главу,
Из тврдога станца снажну
Пест помаља, ногу крепку,
И проз мразне живце врућа
Рек' би крвце ври му ријека.

Видиш затијем пушку дугу,
Пут небеса гдје се кочи,
А што струка о појасу
Вјерна крије, твоје очи
Тог не виде; ... ну мрак гушћи
Све ти оте ноћно биће;
Оде војник откуд глас долиће.

Доба 'е глухо тамне ноћи,
Облак крије звијезде јасне,
Ноћ и струка гвожђе сјајно.
Иђе чета ноћна, тамна,
А пред њоме витез врли,
Друг да другу о њем шапне,
Шапћућ би га Мирком звао.

Иђе чета, али камо?
Ман ћеш питат чету исту.
Ман ћеш питат брзе муње
И громове громке мани,
Куд се оре изнад горе?
Кад ти вазда одговоре:
„Не ми, не ми, но громовник,
Ком ваљаде сви да дворе!”

Иђе чета, куда? камо?
Сам он знаде кој' је гори.
Ваља да је грешник тежак,
На ког хоће да обори
Таку силу сврх небеса
Суд његове правде вјечне.

Ступа чета тихо и глухо
Посред тисијех, глусијех тмина.
Ни тко шапће, ни тко збори,
Ни тко пјева, нит се смије:
Од сто гласа гласа чути није.

Већ ко облак града тешка
Тешке у крилу биче крије,
Пршећ мукло, пријетећ мукло
Пораз крају гдје се вије:
Тако и чета тмином обавита,
Ко десници подоба се вишњој,
Ступа муче, нек се кривци уче
Да, јер гром се не озива смјеста
На кривине, тијем сигурни нијесу:
Јер што кашње, све то јаче туче.

Не звекеће гвожђе свијетло,
Нити грме смртне цијеви,
Ни на лаган ступај ногу
Озивљу се сјајне токе:
Већ, ко знајућ кога носи,
Под опанком храбре дјеце
Подаје се врлет тврда,
А врлетна низе брда.

Вјерна уз друга друг кораца
Неразлучно, вјерно и тврдо,
Ко Близанци звијезде јасне,
Кад сунчани зрак угасне.

Комљани им и Загарач,
Бјелопавлић љути к томе
Давно веће страга осташе,
Тер већ газе ломне Ровце.
А за Ровци дружба ноћна,
У прозорје ране зоре,
На Морачу славну паде,
Од Мораче хладне воде
Име земљи кој изводе.

Храбра чета дан дановат
На Морачи хладној сјела.
Тко се снизи к росној трави
Санком кријепит снагу тијела;
Тко љут огањ пушки огледа
И фишеке смртне броји,
Ил острицу поуздану
Вјерну ножу гладилицом глади;
Тко извабив искру из кремена
Тврдијем надом, тер у шушањ лаки
Запретав је, пак навалив грања,
Зачас мален дахом јуначкијем
Пламен пири; а тко дарак
Стада кротка, четвртицу овна,
На љескову весео врти ражњу,
Ил бијела кришку сира
Из утробе вјерној торби вади.
Ожедни ли? Морача је близу;
Треба л' купе? има двије руке.

Уто и дан већ рудјет поче,
И сусједној у планини
Јавит крдо чујеш глас пастијера,
Којему се звонко озива
Преводника овна звоно.

Кад ал ето инога пастијера
Гдјено кротак к своме стаду греде.
Не реси га ни сребро ни злато,
Него крепост и мантија црна.
Не прате га сјајни пратиоци
Уз фењере и дуплијере сјајне,
Ни поноснијех звона са звоника:
Већ га прати са запада сунце
И звон смјеран овна из планине.

Црква му је дивно поднебесје,
Олтар часни брдо и долина,
Тамјан мирис што се к небу диже
Из цвијета и из бијела свијета
И из крви за крст проливене.

Кад се чети ближе прикучио
Вриједан слуга вредњег господара,
Божју јој је помоћ називао.
Пак окупив храбре витезове,
На студен је камен покрочио,
Студен камен, ал је срце вруће.
Добар старац чети бесједио:

„Дјецо моја, храбри заточници,
Вас је ова земља породила,
Кршовита, али вами златна.
Дједи ваши родише се тудијер,
Оци ваши родише се тудијер,
И ви исти родисте се тудијер:
За вас љепше у свијету неима.

Дједи ваши за њ лијеваху крвцу,
Оци ваши за њ лијеваху крвцу,
За њ ви исти крвцу пролијевате:
За вас драже у свијету неима.
Оро гнијездо врх тимора вије,
Јер слободе у равници није.

Вас, који сте викли томе
Боравити тријезне дане,
Тко вас хаје плоде л' крши вином?
Тко вас хаје плоде л' крши житом?
Тко вас хаје плоде л' крши свилом?
Док по врелијех хладне воде има;
Док по драгах бујна стада мучу;
Док по брдијех ситна крда блеје?

Праха имаш, олова ти дости;
Десница је јака у јунака;
Испод вјеђа око соколово;
У прсијех вруће срце куца;
Вјера 'е тврда, њом окренут нећеш;
Побратима побратим те пази;
Вјерна мужа грли жена вјерна;
Дар ти дјелом племенита пјесма;
Гвожђа л' требаш? Туре ти га носи:
Ето свега што ти срце проси!

Ал надасве што крш ову кити,
Крст је часни што се над њом виси.
Он је што ве у невољи јачи;
Он милостив што ве небом штити.

Ах, да виде свијета пуци остали
Из низина, откуд вида неима,
Крст ов' славни, непобијеђен игда,
Врх Ловћена што се к небу диже;
Пак да знаду како неман турска,
Грднијем ждријелом прогутат га радећ,
О те крши зуб свој заман крши:
Не би троме прекрстили руке,
Док ви за крст подносите муке,
Нит би зато барбарим ве звали,
Што ви мросте док су они спали!

За крст часни справни сте мријети.
За њ се и сад мријет подигосте,
Срџбе божје храбри осветници;
Ал тко Богу вјерно служит греде,
Чистијем срцем служити му ваља,
Чистом душом вршит оном треба
Који врши Бог што суди с неба.

Ил вас ткогод увриједио брата;
Ил нејаку драги противнику
Живот дигнув огријешио душу;
Или путну затворио врата;
Ил до вјеру, а кренуо њоме;
Или гладну ускратио храну;
Ил рањену не завио рану;
Све је гријех, све су дјела прика:
Без кајања неима опросника.

Кајите се, док имаде дана,
Док је доба, дјецо, кајите се;
Кајите се, док није позвана
Душа к оном који небом тресе;
Кајите се, јер земаљског стана
Тијек измиче бјегућ, кајите се;
Кајите се, јербо зора рана
Наћ ће многог куд завазда гре се.
Кајите се...”

Али у грлу
Добру старцу ријечца запе,
А на сиједој бради бистра
О сунчану капља зраку
Ко бисерак ситан сину.
Ваљда и њега млада љета
Успоменом горком коре,
Тере лијечећ стаду ране,
Сам се своје сјети боли:
Добар пастијер, јер што каже ином
И сам својијем потврђује чином.

Стоји мноштво разбољено
Благом ријечи старца блага;
Јагањци су рек' би тихи,
Што бијаху горски лави;
Така чуда божја ријеч прави.

Ал међуто, тко се указа
Пред очима чете кротке,
Тер сто руку за сто ножа
У један се часак маша?
Чудно биће! Сто срдаца
Од небеса свратит вриједно,
И сто воља што усхтије,
Све разорит оно једно!

Новица је, крвник клети.
Новица је, пун слободе,
Гдје к побожну ступа кругу,
Тер приступив к старцу ближе,
Крепки овако глас свој диже:

„Богом браћо, храбри Црногорци,
Не машајте за оружје свијетло.
Новица сам, ал не који прије,
Јер не на вас, него с вами гредем
Турском крви сад омастит руке.
У Турака досле што имадох,
Немио ми све уграби Турчин.
Не оста ми нег' десница храбра,
И та одсле црногорска буди.
А јер крсту не подоба јунак
Него крштен, жудим, крстите ме,
Јер не радит хитро нука вријеме.”

Сто десница на те ријечи
Оружја се ману љута,
А сто очију ко проз росу
Мјеште сунца дугу видје.

Мигну оком старац добри;
Мораче му капу даше:
„Вјеруј, синко, у вишњега Оца,
И његова одвијека Сина,
И трећега милостива Духа:
Вјеру вјеруј, спасит ће те вјера!”
Рече, и љута поли невјерника
Пред свједоцим планинам висоцим
И њих сини четом у планини.

Тадер старац очи подигао,
Благе очи и бијеле руке,
Тер је чету опростио гријеха.
Пак је Богом даривати стаде:
Сваком момку по честицу даје
Тајне пиће хљеба небескога;
Сваком момку по капљицу даје
Тајна пића вина небескога.
Жарко сунце дивно чудо гледа,
Гдје слаб старац слабе кријепи људе,
Да им снага Богу слична буде.

Када ли их окријепио старче,
Сва се дружба изљубила редом.
Стоји чета вишњег Бога пуна,
Не ко крвав нож, кијем рана
Задаје се смртна и тешка:
Већ ко перо свето и златно,
Којијем небо за унучад позну
Дјела отаца биљежи витешка.

Жарко сунце за планину сједе;
Старац оде, чета даље греде.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Мажуранић, умро 1890, пре 134 године.