Смрт Смаил-аге Ченгића/2

II: Ноћник

Сунце зађе, а мјесец изађе.
Тко се вере уз кланце низ кланце
Тер се краде к оној Гори Црној?
Обноћ греде, а обдан почива,
Јунак негда, сад не јунак више,
Но трст, којој сваки хлад кидише.
Шушне л' гдјегод покрај пута гуја,
Ил рујева испод грма зече,
Тад он, негда љући гује љуте,
Малне зеца плашљивији клеца.
Мисли јадан да је горски вуче,
Ил још гори брђански хајдуче,
Тер се боји гдје ће погинути,
А не стиже што му срце мути.
Скупо држи своју русу главу;
Нит је златна, нит је позлаћена:
Види му се, мријет му се неће,
А јест нешто што га напријед креће.

Је ли хајдук, ил ухода турска,
Што уходи свилоруна крда,
Ил волова стада виторога?
Нит је хајдук, нит ухода турска,
Већ Новица, Ченгића кавазу;
Бијесан Турчин, крвник Горе Црне,
Кога знаде и старо и младо,
И не би га пронијеле виле,
А камоли ноге на јунаку
Црном Гором на бијелу дану.

Об раме је диљку објесио,
Љут јатаган о појасу режи
И крај њега до два самокреса.
Гујско гнијездо струком прикрилио,
Лак опанак на ноге притего,
А го ракчин на јуначку главу,
Од сарука ни спомена неима.
Без сарука ето Турчин иђе;
Види му се, гинут му се неће,
А јест нешто што га напријед креће.

Помно јунак Цуце превалио,
Још Бјелице ратоборне к томе,
Тер се маша кршнијех Ћеклића.
Њих се маша, а Богу се моли
Да му даде и њих превалити
Ни чувену, ни гдје угледану.
Види му се, мријет му се неће,
А јест нешто што га напријед креће.

Други пијетли у пољу цетињском,
А Новица у поље цетињско;
Трећи пијетли у мјесту Цетињу,
А Новица паде на Цетиње.

Тудијер стражи божју помоћ зове:
„Божја помоћ, цетињски стражару!”
Љепше њему стража прихватила:
„Добра коб ти, незнана делијо!
Откуда си, од које ли стране?
Која ли те срећа нанијела,
Тер си јунак рано подранио?”

Мудар Турчин, за невољу му је,
Мудар Турчин мудро одговара:
„Кад ме питаш, казат ћу ти право:
Ја сам јунак од Мораче хладне,
Од Тушине села маленога,
Испод горе гласна Дурмитора.
Носим троје на срдашцу јаде:
Једни су ми на срдашцу јади,
Што ни Ченгић смакну Морачане;
Други су ми на срдашцу јади,
Што ми Ченгић погубио баба;
А трећи ми на срдашцу јади,
Што 'е још више, да још крвник дише.
Већ тако ти Бога великога,
Пусти мене твоме господару,
Господару и моме и твоме,
Не би ли ми излијечио јаде.”

Мудрије му одвратила стража:
„Скин' оружје, незнана делијо,
Па нос' главу куда теби драго.”

Управ Турчин двору на капију,
А посљедња из видика звијезда:
Бјеше звијезда аге Ченгијића.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Мажуранић, умро 1890, пре 134 године.