Слога (II)

Мило Јововић

(Акростих)

Само слога Србина спасава,
А неслога обара у јаде;
Мржња клета руши, - уништава.
Од чег' наша стара слава паде.
Само слога болове нам блажи,
Лишимо се мржње и раздора,
Општа љубав милу браћу снажи,
Градиво је најлепег узора.
А к' желимо милом роду среће,
Сјетимо се тог златног оруђа,
Роду ништа тад нахудит' не ће,
Братска љубав кад нам грије груђа.
Изгонимо мржњу с нашег тора,
Нек' нас сл'еди спасоносна слога,
А к' желимо да нам сване зора,
Св'јетла зора и благослов Бога.
Путем слоге слава роду клије,
Ајд'мо дакле циљу праве среће;
Света љубав нек' нам груди грије,
Адске змије нахудит' нам не ће.
Вазда сложно, као браћа права,
А слога је која нас спасава.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 16., у Сомбору, 15. октобра 1907., стр. 243.