Слово жеђи

Слово жеђи Писац: Растко Петровић

Mојим пријатељима, хипнистима

Браћо моја, друмови су наши бескрајни;
Натоварена су велика кола сељачка,
Кола велика, па шкрипе отегнуто између шума:
Спазих их. Ко на груди љубљене
Зажудим да спустим главу. Моја је глава трачка;
Велика су кола зашкрипала сељачка.
На точак. Нека точак смрви ме, кад крене,
Својом великом љубављу за путовањем
Нека смрви ме. Друмови су наши бескрајни,
Горе су тако тихе, пландишта тако широка,
Свих путева за мене љубав је предубока,
Сви веле: дођи, дођи, трпљиви љубавниче,
Зашкрипала су велика кола селачка!

Кад локомотива одјури срце ми се бедно стеже,
Железне пруге за њом спајају се у пољубац и беже;
И срце ми се стеже, усамљеност моста је дубока,
Прохујала локомотива, зашкрипала кола сељачка.

Извор

• Пројекат „Антологија српске књижевности“, Растко Петровић: Песме, 2009, стр. 56(52)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.