Звук пламена оружија
и побједах хвале јасне,
којијема непрестано
црногорско знатно име
на све стране грмијаше,
и пиперски мач крвави
из ножнице тристаљетње
хитро нагна истргнути
и гола га показати
против трона Византије.
Врела турске крви хитро
од његова остра врха
многовидна потекоше
око града два царева,
тврда Спужа, Подгорице
и ријеке двије знатне,
тихе Зете и богате
и Мораче брзотечне.
Док Турцима чести боји
и крвљења сваког дана
дојадише, досадише,
пак бегови оба града,
горди аге и кадије
покупише одијела
са Тураках погипшијех
која бјеше Пипер храбри
острим мачом и шарицом
искројио, омастио
мрском многом турском крвљу,
па их носе на капију
огњенога дивна Скадра
к Топал-Осман, силну паши,
Скадра влацу и везиру.
Кад пиперске дрзност руке
Арбаније горди владац
хитро зачу и развиђе,
силну брже војску скупи
да пиперско племе храбро
истријеби и задуши
што се смјело усудило,
са прегледа Горе Црне,
јарам турски с врата бацит
и свободе име родит
од кукања турске мајке.
Па кад с војском Топал дође
к Тугомира древној грађи,
Подгорици гласовитој,
онда к себе дозва брже
капетане и бегове
које к боју и крвљењу
налазаше за способне,
и пиперска мач и рука
које бјеше увредила
на бојеве и мегдане.
Па им горди поче зборит:
"Чујте, турски соколови
и Стамбола противниках
крвопије и лафови!
Ево вама војске силне,
баш хиљадах седамнаест;
с војском храбром ударите
на упорно влашко племе,
све им огњу мртво да'те,
а мушкића сваку главу
окините бритком сабљом
да их даром витешкијем
у стамболске руке дамо;
женско мачем не с'јеците,
већ га робом доведите.
А ја с војском одит нећу,
е је брука и срамота
да везири царски иду
на толико мало племе;
већ се оћу примакнути
су хиљаду коњаниках
на Мораче бријег горди
да очима гледим војске
турске храброст и витештво,
и како ће турске сабље
Пиперима сјећи главе."
Капетани и бегови
окренуше војску бојну
на пиперско племе храбро.
Војска газом прегазила
бистротечни ток Мораче;
Топал-паша за њом стаде
по бријегу исте воде.
Кад пиперски витезови
угледаше силу турску,
ђе се сила на њих дигла
да их огњу, мачу преда,
онда до два војеводе,
Божовићу витез Пејо
и Пилетић знатни Ћетко,
окупише све пиперско
храбро племе и нахију,
па им ову храбру ријеч
отпочеше говорити:
"Чујте, браћо и витези,
видите ли турску силу
која се је обратила
да нахију нашу врже
под копита своја мрска?
Сада ови бој с Турцима
али ће нам синџир ропства
с врата вјечно отурити,
али ће нас вјечно држат
у гвоздену своју алку, -
без врућа се много пота
он прекинут не да ласно.
Шта ћемо ви примјер чесов
из вјековах утеклијех
приводити, кажевати
кад ви живи примјер стоји
пред очима - видите га.
Спомен'те се дјела славни
које мишца храбра чини
ваше родне миле браће;
нека крепост и преглоћу
срца, душе Црногорца
ваш витешки дух породи -
то једино, више ништа,
ропства везу прекидају,
то једино, друго ништа,
славе име и свободе
из просуте крви људске
на мегдан ви може дати.
Турска војска нека пали
сваколика села наша;
робје скриј'мо у платије;
ми пушкари што смо листом
у стијенске куле тврде
затворимо себе тврдо,
и на куле дочека'мо
војску бојем огњевиту,
е без кулах ми нијесмо
кадри бојак с Турцма бити."
Сви Пипери послушаше
своје храбре војеводе,
по наредби њиној свашто
учинише што рекоше,
пак у тврде куле ст'јенске
затворише с' мушки, хитро -
шест стотинах витезовах.
У то турска сила рупи;
сва пиперска села редом
у облачне диже мраке
до Стијене доклен дође.
На Стијену јуриш снажно
учинила војска турска
да и њено село гласно,
ка и прва, огњем спали.
Ал' не дају шест стотинах
из затвора витезовах,
већ се мушки са Турцима
око села поиграше.
Пушка грми, крв се лије,
Пипер кличе и халаче,
кула кулу охрабрује;
пушкарица свака лије
плам огњени, смртоносни,
пали, жеже непрестано.
Турчин вришти и јауче
и на перчин мртав пада,
ал', бијесан, бојем не хће
узмакнути ни устегнут,
већ на село јуриш чини.
Кроз таму се брза праха
многе праве и огњене
лију дуге непрекидне
међу двије храбре војске,
по којему огњеноме
брзотечну пламну току
једна другој пошиљаше
неразбудни вјечни санак.
Јеком боја на Пипере
устресе се и зајеча
в'јенац Кома брилијантни,
коме вјечно цар свјетлости
са погледом својим бистрим
главу круни цленовидну.
Како кучко племе храбро
зачу одзив громогласни
Кома горда и висока,
одмах се је боју љуту
досјетило, домислило,
ал' не знаше ђе ће бити
док виђеше облак мрачни
од жестока крвна боја
и од селах запаљених
изнад гњезда пиперскога.
Тад знадоше да су Турци
на њих силни ударили,
па одмаха полећеше
пет стотинах витезовах,
а пред њима Дрекалова
храбра рода и племена
Радан знатни војевода.
Брзо кучки долећеше
витезови и ратници
у помоћи својој браћи.
Кад Пипере бојем храбре
погледаше, и зачуше
у какву су тешку муку
од турачке војске збјени,
каквијем ли јасним гласом
из пламена врућа боја
кликоваху браћу ближњу:
"Хај, на ноге, браћо Кучи
и Брђани сви остали!
Прискочите данас нама
у помоћи на невољу,
а ми ћемо сјутра вама
ако ико жив претече
од пламене турске сабље.
И да није љута змија,
седмоглава Стамболија,
нас одсјекла, раздвојила
од витезах Горе Црне,
ми вас данас и не бисмо
на невољу кликовали,
ни вас с Турцма завађали,
него би нам Црногорци,
наша браћа, прискочили
на невољи крв пролити."
У јунаках горе кучке
попуцаше срца жива,
па у војску турску загон
ка лафови учинише,
и напола турску војску
око села пресјекоше,
пут до кулах чист и крвав
просјекоше, учинише.
У тај доба шест стотинах
пиперскијех соколовах
из затвора излећеше,
и с кучком се војском хитром
изм'јешаше, познадоше,
па на турску договорно
два ваљатна, бојем знатна
српска Брда ударише;
низ Пипере силу турску
саломише, призајмише,
у село јој пет стотинах
витезовах посјекоше.
Но кад војска у побјегу
спрам Орлујске ст'јене дође,
онда брдски витезови
на средину ње удрише;
три хиљаде турске војске
по деснојзи страни хитро
одвојише, призајмише;
низ Орлујску горду ст'јену
нагнаше их врућим бојем.
Ту ми турском пјешцу, хатл'ји
подрастоше умах крила
како мраву по старости,
те на јата сташе густа
низ Орлујске лећет ст'јене
у предјеле турског раја.
Кад Брђани отправише
три хиљаде турске војске
у садове тандарихе,
на пирове вјечно сјајне,
да одахну и почину
на постеље меке раја,
које им је пророкова
приправила лажна рука
међу црне и голубје
очи шћери бесмртнијех
и богињах алкорана, -
онда ти се одмах хитро
за бјежећом војском другом
повратише у погоњу,
и на бријег од Мораче
код пространа древна града
Диоклеје разорене
пристигоше турску војску,
угнаше је у Морачу.
Турци бјеже без обзира,
а брдска их момчад прате
из пушаках дугачкијех.
Ту не бјеше ниђе близу
моста згодна ни преласка,
ал' Брђани десет брже
од турскога меса мртва
направише са шаркама,
тер преко њих турска војска
сва пребјеже и утече
која мртва не остаде
од брдскога остра мача
и Морача коју брза
не занесе у њедрима.
Брђани се отлен дома
са витештва вјенчевима
повратише у Брдима
са добића многа бојна
а јошт више вјечне славе.
А побјеже Топал-паша
поизгнуте много главе,
разбјен, грдан кукајући,
уздишући и плачући
за именом првим сјајним,
које њему пређе тога
у народу грмијаше
славно, дично и похвално.
