Скендербег/3
- 3.
КНЕЗ ВРАЊАНИН, пређашњи
ВРАЊАНИН: Јесам ли се добро намерио на славнога Скендербега?
СКЕНДЕРБЕГ: Скендербег је пред тобом. Шта желиш од мене?
ВРАЊАНИН: Ја сам из Албаније и доносим ти поздрав од твоје матере.
СКЕНДЕРБЕГ: Из Албаније? О! ја сам готово прогонио из ума моје отечество.
ВРАЊАНИН: Доста зло.
СКЕНДЕРБЕГ: Шта ради моја слатка мати, шта ради мој отац, моје сестре?
ВРАЊАНИН: Сви питају јеси ли још Ђорђе, њин Ђорђе?
СКЕНДЕРБЕГ: Зашто то?
ВРАЊАНИН: Ти си примио веру турску, с вером променио име и завичај.
СКЕНДЕРБЕГ: То је истина.
ВРАЊАНИН: Па сад да се не брину, јеси ли још њино дете, сећаш ли се њих; хоће ли туђинство сасвим прогонити родбину твоју и народ твој из прсију твојих. Једним словом: хоће ли те спомињати као свога, или ће те као мртвог оплакивати.
СКЕНДЕРБЕГ: Па зашто су ме и шиљали овамо?
ВРАЊАНИН: Зашто? Нужда је отечества захтевала. Отечество, земља, то су света имена, домашаш ли? За њих се мора свашта жртвовати.
СКЕНДЕРБЕГ: Јест, свашта. Но немој мислити да из жила мојих изгладити може ма која сила оно млеко, које сам од матере посисао. Оно понавља у памети мојој оне слатке дане детињства, које сам међу својима провео. Често у тихој ноћи јавља ми се Кроја у свој величини, и који сам преко дан у џамији клањао, опомињем се с умиљенијем онога времена, кад ме је мати молитве учила и нехотице читам Оче наш и Богородице дјево. (Тргне се). Тако ја с Албанезима шалу проводим, незнани путниче.
ВРАЊАНИН (силно га загрли): Мој Ђорђе!
СКЕНДЕРБЕГ: Ко си ти?
ВРАЊАНИН: Твој друг у детињству, твој пријатељ, твој Врањанин.
СКЕНДЕРБЕГ: Врањанин, мој шурак; Врањанин, кога су наши звали мудрицом? Добро ми дошао, друже! О! с тобом ми се цело блажено детињство приводи на памет. Бићеш ми најмилији гост; ако хоћеш, остани док си жив код мене; ја ти свака блага уживам.
ВРАЊАНИН: Ђорђе, озбиљан посао дотерао ме к теби кроз толике опасности. Кад те је мати у утроби носила, да л' се опомињеш, какав је снила сан: да је родила змаја, који главом до Једрене допираше и живе прождираше Турке, репом у море досизаше, а крилма закриљаваше сву Албанију?
СКЕНДЕРБЕГ: Па шта ћеш с тим?
ВРАЊАНИН: Родољупци толковали су овај сан да ће њено чедо заштита бити свој нашој земљи; надежда се њина утростручи, кад се угледаше при рођењу твоме они чудновати знакови: на десној руци мач, а на глави круна.
СКЕНДЕРБЕГ: К чему све ово?
ВРАЊАНИН: Албанија није закриљена, земља пишти, сиротиња страда, твоја је мајка у тузи и јаду.
СКЕНДЕРБЕГ: А отац ми?
ВРАЊАНИН: Њега нема на свету.
СКЕНДЕРБЕГ: Умр'о?
ВРАЊАНИН: Отрован је.
СКЕНДЕРБЕГ (ужаснут): Од кога?
ВРАЊАНИН (силним гласом): Од твога новог оца Мурата.
СКЕНДЕРБЕГ: Лакше, по Богу!
ВРАЊАНИН: Албанија није више она цветна држава, као што је била под прецима твојима. У место закона и правице влада необузданост и насиље. У Кроји седи паша; њему служе развратни војници, који по примеру свога господара земљу гњече и затомљују. Не ужива више мати твоја она добра, која су Кастриотима по вољи народа и правди Божијој припадала; него невољом окружена, једва може хлебом да захрани себе и породицу; и цели Епир пишти у јаду и невољи. Епир пишти, а син Јована Кастриота живи у раскоши и изобиљу, и од прогањства не зна шта му је по вољи.
СКЕНДЕРБЕГ: Стани, Врањанине, ти ме у срце рани. Признајем да сам крив, што се нисам за моју земљу старао. Одмах идем цару Мурату, измолићу од њега милост да ми поштеди отечество и браћу. Ја сам њему двапут више задобио него што је Албанија, и отећу му још више, зато ми неће молба напразно бити.
ВРАЊАНИН: Хоћеш да се изложиш опасности и беди? Где ти је брат Станиша, Коста, Репошија? Нису ли сви потровани?
СКЕНДЕРБЕГ: Јесу.
ВРАЊАНИН: Зашто је тебе Мурат оставио у животу? Што си му се као дете допао, а одрастан младић био си најснажнији и најхрабрији од свију његових јунака. Неће Мурат да ти своје царство подижеш, него његово, јер да је то хтео, не би ти оца са света ни спремио.
СКЕНДЕРБЕГ: Ти имаш право, Врањанине; али кад другога нема лека?
ВРАЊАНИН: Албанија је увек била колевка силних јунака и неустрашимих витезова. У Албанију се стичу јунаци из туђих земаља, којима је слобода мила. Није ли и моје племе од Котора? Али јунаци, ненаучени носити јарам ропства, пређоше у Епир, и ту — нађоше нови јарам, под којим сви без разлике стењу. Албанез гине под мачем губитеља, који је навикнут само на бојишту гинути. Ђорђе, дух је јунаштва пригушен, али није умртвљен; једна одважна глава да је па би се пробудио и чуда починио.
СКЕНДЕРБЕГ: И та одважна глава, држите ви, да сам ја?
ВРАЊАНИН: Ако је истина, што се гласа чак по нашим крајевима, да си ти у царевој војсци најјачи, да си од свију најбољи јунак, да си најмудрији предводитељ војске, да си Скендербег или нови Александар, као што те сами Турци зову; најпосле, ако судба не лаже, као што ретко лаже, и она се знамења при твом рођењу нису узалуд појављивала.
СКЕНДЕРБЕГ: Стани, Врањанине; срамота је за мене бирати речи, да ме к љубови отечества и мога племена подижеш. Готов сам ја, пријатељу, у свако доба и погинути за своје. Ходи у моја наручија, да у теби загрлим цео народ мој.
ВРАЊАНИН (загрли га). Мој Ђорђе!
СКЕНДЕРБЕГ (отури га). Стани, ја чујем где неко иде. Уђи у ову горницу.
ВРАЊАНИН: Мој Ђорђе, мој Ђорђе! (Одлази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|