Симпатија и антипатија/5
- I ДЕЈСТВО
- V
- (Доктор Макаријус, Црнокравић, Марта и пређашњи)
ДОКТОР (у разговору с Црнокравићем): Ја вас уверавам господине Црнокравићу, да је све онако, као што сам разложио. Ја ћу вама одмах доказати, систем вегетабилни нервозни јесте од система ганглиског сасвим изолиран, од церебралног система независан, и обитава у утроби. Особито влада око срца, што прости кажус око лажице. Кад је човек будан, онда дејствује мозак или церебрални систем, а кад спава, дејствује ганглиски систем. То је сасвим јасно, је л' те?
ЦРНОКРАВИЋ: Верујте ми, од целог вашег разговора нисам ништа разумео.
ДОКТОР: Таки ћу вам доказати зашто човек снива. Јербо они симпатетически нерви, који ове две системе сојужавају, преносе чувство из вегетативног система у мозак или церебрални систем. Је л' те, то је сасвим јасно, ја ћу вам одмах доказати.
МАРТА: Молим, господине докторе, да нам видите девојку.
ДОКТОР: Чудна је ствар магнетизмус. Многи су се сумњали, јао, боже мој! Што један докучи, не мора и други. Откуд лунатици, сомнабули, месечњаци? Са затвореним очима иду на најстрменитија места, а зашто? Јербо ови нерви фантазију тако подижу, да они представленијама вид истинитости дају. Јер делатност живаца поставља се удвиженије и причињава, да човек спавајући ходи: је л' те то је све јасно, ја ћу вам одмах доказати.
АГНИЦА (за себе): Но тај ће ме уморити.
ЦРНОКРАВИЋ: Љубезни докторе Макаријусу, ја нисам изображен за такве суптилности. Зато да се оставимо разговора, и да гледамо, шта ћемо с девојком.
ДОКТОР: Ја вас уверавам, Самуило Црнокравићу, да је ово све на ползу ваше кћери говорено. Ходите само ближе, молим вас, гледајте, како јој је лице румено, и као што ми кажете да оне тајне, другима непознате, предсказује, то је шести степен магнетизмуса. Ја ћу вама укратко доказати, јер ме многи болесници чекају. У првом степену остају чувства у првобитној делателности, и зове се будни степен, у другом, ова делателност губи се од части, и зове се криза несовршена. Овде се указује болест око срца, зној, каталепсија итд.
МАРТА: Забога, господине докторе!
ДОКТОР: У трећем степену чувствителност сасвим престаје, и зове се магнетични сан, црисис перфецта. Четврти је онај, о ком сам вам отоич говорио "Странствовање у сну". У петом степену постаје болесник клервојант, ако хоћете, можете казати "видовит", јер ми клервојанс немамо, то јест, рећ немамо, ал' болести имамо.
МАРТА: Али заиме света, господине докторе, докле ви нама толкујете, девојка може издахнути.
ДОКТОР: Ваша кћи није ни уједноме од ових степена, она се находи, као што рекох, у шестом степену, који се зове градус Еxтазис или универсалис дисоргаситасионис. С непоњатном јасношћу види она, што је пред другима сакривено, и што је нечисто, њу вреñа, и у немир доводи. Предсказује, шта ће бити, и кад ће јој болест доћи, најпосле, који су лекови за њу најсвојственији, јер ви морате знати, да она најбоље зна, како је лечити треба. Одмах ћу вам посведочити! (Приступи Агници, и окреће шаку око њеног срца) Да видите како ће се одмах из овога сна пробудити и почети говорити.
АГНИЦА (стресе се): Докторе Макаријусу, ти ниси чист, зашто ме мучиш?
ДОКТОР: Јесам ли казао? Видите, како зна, да сам љутит, јер пре нег' што сам овамо пошо', испсовао сам слушкињу, што није хтела да меси трганце.
АГНИЦА: Докторе Макаријусу, иди у угао од запада, и клекни на лево колено, да ми лакше буде.
ДОКТОР: Ја истина радо не клечим, али за моје болеснике, као доктор, све сам готов учинити. (Отиде на опредељено место и учини као што му је казала) Ето видите.
АГНИЦА: Ах, како ми је сад лако, прејестествена сила из ваздушнога круга на крилу природе почива тихо у внутрености мојој, бајни сан њега величанствено покрива.
ДОКТОР: Чујете ли, како високо говори! Прави шести степен!
АГНИЦА: Љубезни докторе Макаријусу, ухвати се рукама за уши, али тако, да ти мали прсти горе подигнути стоје.
ДОКТОР: За љубав моје болеснице и то ће бити. (Учини као што је казала)
АГНИЦА (полако): Чекај, ти клепетушо! (Јасно) Ах, колико ми је сад боље, али ми помоћи не можеш. Устани, љубезни Макаријусу, на твојој совести лежи нешто.
ДОКТОР: Што сам онога у врећи сахранио? Боже мој ерраре хуманум ест.
МАРТА: Господине докторе, шта ће бити од ове наше девојке
ДОКТОР: Само стрпљења, госпоñа Црнокравићка, само стрпљења! Већ је почела о својој болести говорити, скоро ћемо чути лек.
АГНИЦА: Само чиста душа може се мноме сустеству приближити, само она зна тајну непостижимих кругова природе. Гди си Димитрије, јадни мили Димитрије?
ДОКТОР: Пст! Пст!
АГНИЦА: Тебе је дакле природа моја изабрала, да избавитељ будеш дугострадајуће душе! О, ходи, ходи, зашта одвраћаш мисли своје од мене? Ја сам несрећна девојка, болна и невољна, на устију гроба. Само од тебе зависим и живот. Ако ме ти не ублажиш, нема ми лека.
ДОКТОР (Клекне као и преñе, и ухвати се за уши): Који Димитрије?
АГНИЦА: У суседству нашем находи се један младић од двадесет и три године, очију црних, косе вране, витка стаса, коме је име Димитрије. Тај младић нека дође! Нек пружи леве руке средњи прст к срцу моме, пак ћу одмах доћи к себи.
ЦРНОКРАВИЋ: Ког врага, господине докторе, шта је то?
ДОКТОР: Победа, победа, нашли смо лек!
ЦРНОКРАВИЋ: Ја ту фамилију не могу да трпим.
ДОКТОР: Баш зато и јесте лек. Ниједна медицина није пријатна, али је зато опет уз имамо, и скупе новце дајемо. Јесте ли видели, како сам и ја, као доктор, морао клечати.
ЦРНОКРАВИЋ: Али...
АГНИЦА: Ху, мука, мука! Ко има нечисте мисли овде?
ДОКТОР: Ето, очевидна пропаст ваше кћери, ако се будете устезали.
ЦРНОКРАВИЋ: Шта велиш, Марта?
МАРТА: И ја их не могу да трпим, откако нам је прасету одсеко реп, али за љубав моје Агнице...
ДОКТОР: Немојте отезати.
ЦРНОКРАВИЋ: Дакле, нека буде. (Тоди) Иди Мандићу и кажи, да сам га ја, или боље, да га је Агница поздравила, нека заповеда мало доћи до нас, али не казуј шта је. (Тода отиде) Он ће се чудити и, може бити, да не ни хтети доћи.
ДОКТОР: Доћи мора, иначе ћу га ја, као доктор, дотерати...
МАРТА: Ах, сад ће пући по свој вароши, како ми је дете болесно, пак се неће моћи ни удати.
ДОКТОР: Не брините се ништа, госпођа Црнокравићка, она ће бити здравија, него што је била. Требало би остати, док не проñе крисис, но други болесници...
МАРТА: Молим, господине докторе, задржите се још мало.
ДОКТОР: Опростите, госпођа Црнокравићка, моја би то највећа радост била, али не могу, не смем. Имам једнога у врућици, који страшно псује. Извините? Но како обиђем болеснике, одмах ћу доћи јер болест ваше кчери није обична. (Поклонии се и оде)
ЦРНОКРАВИЋ: Паметан човек овај наш доктор.
МАРТА: Кад би тако сви лечили, морали би сав приход потрошити само на хаљине.
ЦРНОКРАВИЋ: Али барем и разуме свој посао. Јеси ли видела, како је одмах погодио болест?
МАРТА: А ко га је разумео? Он је мого јос три сата говорити, пак би опет толико значило, колико да је ћутао.
ЦРНОКРАВИЋ: Слабост има разметати се са својом науком, то је истина, али тако је, кад се глава усија, па мора да тражи одушку.
МАРТА: Да видимо, шта нам девојка ради. Како ти је Агнице?
АГНИЦА: Још једнако зло.
МАРТА: Претрпи се мало, сад ће доћи Димитрије. Имаш ли још какву новину? Дед нам приповеди, али немој из куће, то ми не треба да знамо. (Мужу) Да је питамо, ко ће добити први стол?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|