Симпатија и антипатија/4
- I ДЕЈСТВО
- IV
- (Аврам и пређашњи)
АВРАМ: Господине, велика се несрећа догодила. Цица, ваша мачка, без које нисте могли ни ручати ни вечерати, и која је у кући више вредила, него макар који гост, ова мачка, наша Цица...
ЦРНОКРАВИЋ: Но?
АВРАМ: Цркла је напречац.
ЦРНОКРАВИЋ: Је л’ могуће?
МАРТА: Сад кажи да девојка није погодила...
ЦРНОКРАВИЋ: На моју душу, то је велика несрећа. Осам година живио сам с њом у највећем пријатељству. Сирота моја Цица! (Авраму) Како је цркла?
АВРАМ: Савила реп и отегла шапе, пак је тако свршила.
ЦРНОКРАВИЋ: О Цицо, о Цицо, ја несрећан човек, како ћу без тебе живити?
АГНИЦА: Ха! Ха!
МАРТА: Чутите.
АГНИЦА: Је л' могуће?! Мој отац у страшној парници, да изгуби сво имање!
ЦРНОКРАВИЋ: И то још? Прекрасно!
АВРАМ (на страни): Ја ћу одмах из службе изићи.
ЦРНОКРАВИЋ: Ово све да даље иде, ваља послати по лекара.
АГНИЦА: Ху, шта видим? Отац ће пре умрети од маме.
МАРТА: Није него, још штогод. Када?
ЦРНОКРАВИЋ: Питај је: хоћеш ли се после удати? Срам да те буде, девојка јој се мучи, а она не гледа да шиље по доктора, него је на пало беснило.
МАРТА: Шта ће ми доктор? Други људи за скупе новце траже врачаре, да им кажу, ста ће се догодити, а ми то бадава имамо.
ЦРНОКРАВИЋ: Али ако девојка умре?
МАРТА: Јеси ли видио како све зна? Смрт мачке, ко би ти мого тако предсказати?
ЦРНОКРАВИЋ: То је заиста чудно. Такву мачку не бих дао за млоге паре.
МАРТА: Ето видиш. Па чекај, ваљда ћемо јос штогод чути. Добро је кад човек унапред зна, шта га чека, може предупредити. Дед, Агнице, приповеди нам још штогод.
АГНИЦА: Ху!
МАРТА: Немој се устручавати, ми тебе милујемо.
АГНИЦА: Оно белило, што је мама начинила, не ваља.
ЦРНОКРАВИЋ: Шта? Белило! Нисам ли казао, да ми се белило у кући не прави.
МАРТА: Ћути, ћути, зна она, шта говори. Иди боље те зови доктора.
ЦРНОКРАВИЋ: Та ти хоћеш да имаш пророка! Дед ћа видим, шта је с белилом?
МАРТА: Ју мени, кукавици! Дете на самрти, а он би остао да се ту свађа. Иди по доктора, кад ти кажем
ЦРНОКРАВИЋ: Иди, Авраме, доктору Макаријусу.
МАРТА: Али кад можеш бити тако без чувства. Дете у највећој опасноти, и он шиље слугу. Иди сам, тако ће скорије доћи.
ЦРНОКРАВИЋ: А ко ће је чувати?
МАРТА: Не брини се ти, кад сам ја овде. Само иди брже! (Црнокравић отиде) Проклета девојка, добро је била почела, али куд је после одведе враг. Добро, те сам га отерала, јер би мого и друго што чути. Како ти је, Агнице?
АГНИЦА: Мајко, ја спавам, но ти си невесела. Иди и моли се: за здравље твоје кћери.
МАРТА (Тоди и Авраму): Пазите на њу, сад ће доктор доћи. (за себе) Да сакријем белило, док се није вратио. (одлази)
АВРАМ: Богати, Тодо, шта је нашој господични?
ТОДА: Ћути, она је постала видовита.
АВРАМ: Та вере ти?
ТОДА: Видиш, како су јој очи затворене, пак ти опет све погаñа. Она је напред казала, да ће мачка цркнути.
АВРАМ: Е? гледај јако! Богме, кад тако погађа, да је питамо, гди има новаца, па да не морамо овако служити.
ТОДА: Ја бих волила, да ми најпре у руку гледи, да чујем, хоћу ли се скоро удати.
АВРАМ: Мени је једна циганка већ гледала. Баш да видим хоће ли се подударити. (Приступи Агници)
ТОДА (Отура га): Пусти мене најпре. Слатка господична!
АГНИЦА: Тодо, ти желиш знати, каква ти судбина предстоји, но ти ниси чиста.
ТОДА: Нисам имала кад да се умијем. Ал' ви се зато немојте срдити. Ја много не захтевам, господична, само да чујем, кад ћу се удати.
АГНИЦА: Тодо ти ниси сама.
ТОДА (Авраму): Видиш, како све зна. Слатка господична, то је наш Аврам, но ви се немој те ништа устручавати, он зна све моје тајне.
АГНИЦА: Удаћеш се, жалосна девојко, после шеснаест година, ал' ћеш бити худе среће. Добићееш мужа пијаницу, који ће те сваки дан по три пута тући, а недељом како се догоди.
ТОДА: Ах, јадна!
АВРАМ: Јесам ли ти казао да не трчиш напред. Да видиш како ће мени лепо врачати. (Пружи длан) Господична, ви знате, како ја, вас ради, крадом идем којекуда. Молим вас, кажите и мени штогод.
АГНИЦА: Авраме, теби је једна циганка већ погађала.
АВРАМ: Откуд то зна?
АГНИЦА: Циганка је слагала, ти ћеш бити обешен.
АВРАМ: Еј, куку! А зашто? Тешко мени несрећнику!
ТОДА: Бар је теби добро погодила.
АВРАМ: Шта се ругаш, волим и то, него да ме туку сваки дан по три пут.
ТОДА: Ах, сирота!
АВРАМ: Еј, кукавни Авраме!
ТОДА: Бар да могу утећи.
АВРАМ: Тако је, кад човек нема среће. Од све невоље још једно да чујем. Господична, нисам био код куће има три године, кажите ми, молим вас, шта ми ради бабо?
АГНИЦА: Он је на орању.
АВРАМ: Је ли здрав?
АГНИЦА: Жив и здрав.
АВРАМ: Баш вам фала. Одавно нисам чуо ништа за њега. Молим вас, поздравите га од мене, и кажите му, да ме за бамбадава вешају. Или чекајте, да вам донесем што, да му дате за спомен. (Отиде)
ТОДА: Ах, сирота ја, није доста што морам чекати шеснаест година, него да ме после бије.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|