Сибиле
1
Јур од вика гору што је
Одређено да има бити,
Међу умрлим, све то рити
Вам умиемо ми, госпоје.
Тим ако нам бит хоћете 5
Харне, како разлог пита,
Зла и добра сва од свита
По нас овде знат моћ ћете.
Навлаш ствари, кé се просе
Вашој рајској тој липости, 10
Ком љувене све крипости
Уздрже се и поносе.
И уфајућ туј имати
Хар, ку повећ срце наше
Жуди, него очи ваше, 15
Драга у крилу уживати.
Рит вам ћемо, ер једино
Сви најлипши младци од града
Вас имају љубит сада
Право срцем и истино. 20
И за вашу милос стећи
Из далецих странах доћ ће,
Тер на пољу прид свих хоће
Копја ломит, коње тећи.
И припиеват ваше хвале 25
У пиесанце њих разлике,
У ких ћете по све вике
Живит међу све остале.
Коју љубав, хар и службу
Ако примит мило и благо 30
Ви будете, и њих драго
Пригрлите к вам у дружбу.
Све дни ће те вашу младос
Уздржати, и под неби
Знат нећете вик у себи, 35
Што од свита тежка старос.
А ми харне за тој вами
Подат ћемо моћи таке,
Да отајне ствари сваке
Знат будете поред с нами. 40
2
Разума висока ми јесмо Сибиле,
Цић вридна узрока све смо се скупиле
Под послух могућа Бога од љубави,
Којега горућа стрил једну злед стави,
Из наших послане ми јесмо држава, 45
У ваше сеј стране, киех је свуд слава.
А навлаш к овима госпођам избраним,
Свим срце очима кé ране сунчаним.
Њим да се објави оштра рич своја,
Без драге љубави ако је гдикоја 50
Кá своје младости, на свиту чим зене,
Нећути радости све на свит љувене.
Противне кé буду силом ње улиести
Риет ћемо осуду, у ку ће упасти.
Риет ћемо како оне, отајна кé знамо, 55
И сгоде усионе, кé ће доћ њој само,
Уживат кáгоди неузхтие пролитје,
Дочим се находи гиздаво свуд цвитје,
Да љубав освети своју чáс избрану,
Лук ће свој напети и сиедој дат рану. 60
Да се тој ужеже тад огањ у прси,
Старос је чим стеже, на коју свак мрзи.
Тад ће се кајати и своју чес клети,
Ну се неповрати дан, који пролети.
Тим свака одлучи љубав сад да слиди, 65
Да се пак немучи, када старос види,
Ер није тач трудан паклени плам густи,
Јак смишљати, знам тко младос изпуни.
