Књигу пише Мандушићу Вуче,
Па је шаље Смиљанић-Илији:
„Дај ми, брате, милу сеју твоју
„Сеју твоју за љубовцу моју.“
Књига дође Смиљанића двору, 5
Ал у руке Смиљанића сеји.
Књигу чита Смиљанића сеја,
Књигу чита, другу натраг пише,
Те је шиље Мандушићу Вуку:
„Није расла Смиљанића сеја 10
„За пресојну гују у Крајини,
„Већ је расла сеја Смиљанића
„За онога пашу јелечкога,
„Да с’ назовем пашиеом кадуном." —
Књигу гледа Мандушићу Вуче, 15
Па је шаље паши јелачкоме,
И овако њему дописује:
„Чујеш мене, пашо од Јелека!
„Тебе чека Смиљанића сеја,
„Тебе чека, за другога неће. 20
„Нит’ је проси, нит јој прстен даји,
„Купи свате, иди по девојку;
„Тебе чека, за другога не ће.“
Кад је паша књпгу прочитао,
Скупи свате, оде по девојку. — 25
Кад су дошли Смиљанића двору,
Зачуди се Смиљанића мајка;
П’ оиа пита кићене чауше?
„Од куд свати, од кога ли града?“
Њој беседе кићени чауши: 30
„Јесу свати од Јелека града
„Од онога паше јелачкога.
„Дошли свати по твоју девојку."
Ал говори Смиљанића мајка:
„Цура ми је још синоћ умрла." 35
Па отиде брже у одају,
Те на астал намести девојку,
Чарне јој је очи заклопила,
Беле јој је руке прекрстила.
Глас допаде паши од Јелака: 40
„Девојка ти још синоћ умрла.“
Ал отиде паша на чардака,
Па јој ложи ватру на прсима;
Нит се цура миче, ни помиче.
Он јој меће гују у недарца; 45
Нит се цура миче, ни помиче.
Сад јој мету руку у недарца;
Нит се цура миче, ни помиче.
Тад окрену паша са сватови,
Па он оде свом Јелеку граду. — 50
Пита мајка своју милу ћерку:
„Како ти је, моја ћери, било,
„Када ти је ватру наложио?“ —
„Текем сам се била угрејала." —
„Како ти је, моја ћери, било, 55
„Када ти је љуту гују мето?“ —
„Текем сам се, мајко, разладила." —
„Како ти је, моја ћери, било,
„Кад ти ј’ мето руку у недарца?" —
„Мал’ се нисам, мајко, насмејала.“ 60
