Пофали се соко Омер ага:
„Обљубићу Ђерђелеза секу,
„Да се не бих ни нанио главе,
„Ни мушкога напасао паса."
То зачуле четири невјесте, 5
Међу њима једина заова,
Накнише јој[1] и ноге и руке,
Обукоше своје одијело,
Спремише је за гору на воду.
Кад на води соко Омер ага: 10
„О Богу ти, скоро доведена!
„Стојиш близу Ђерђелез-Алије?
„Имаде ли у њега сестрица?"
Вели њему скоро доведена:
„Стојим близу Ђерђелеза двора, 15
„И имаде у њега сестрица." —
„Коме вели да ће дати секу?" —
„3а некаква соко-Омер-агу."
Кад то зачу соко Омер ага,
Ладне њојзи воде зафатио, 20
И даде јој двије пратиџије,
Да је прате двору бијеломе.
Допратише до бијела двора,
Тад ђевојка њима проговара:
„Хајте с Богом, двије пратиџије: 25
„Селамћете соко Омер-аги:
„Ја нијесам скоро доведена,
„Него главом Ђерђелеза сека."
Референце
↑Нашараше јој ноге и руке с оном црвеном бојом, којом се буле мажу уочи дана, кад се мисле удати, а дјевојке то не чине, но само нокте од рука бојадишу.
Извор
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 513-514.
