Сеоба
Пусто ли ћеш бити, Невесиње равно,
Расадниче Српства, колијевко лâвâ!
Пусто, јер се, ето, сели племе славно -
А наша будућност, гдје је она? - Спава...
Вјеровасмо у њу кô у свети ћивот
Василија светог што клонуле снажи;
Вјеровасмо у њу кô у вјечни живот -
Вјерујући у вас, о орлови наши!
А сада вјера наша умире и гасне
Мутно око гледа у небо без зрака...
Пред иконом плачу јавор-гусле јасне,
Јер остаде земља без својих јунака...
Браћо, зар вас душа нимало не боли?
Зар вам није жао ових поља равних
Гдје се једно море наше крви проли
И гдје леже кости отаца нам славних?
Зар вам није жао, на огњишту оном
Гдје вас огањ гријô, што ће туђин бити,
Што ће наше горе погребнијем звоном
Одјекнути тужно, а ми сузе лити?
Ил' не знате да је издајство јунаку
Оставити земљу гдје га мајка роди,
Оставити брата, без снаге, у мраку,
С невољама дугим да сам борбу води?
О, не дајте, Срби, да Вукова љага
Окаља вам образ чист ко сунце с неба!
Не идите, браћо, од роднога прага,
Јер мученој земљи мученика треба...
Треба мушке снаге и витешких рука,
Треба Обилића и слободних лâвâ;
Треба ваше смрти и вашијех мука,
Јер, тамо далеко, наша зора спава...