Седамдесет анегдота/5

←4

Седамдесет Анегдота  (1911)  Писац: Андра Гавриловић Вук Ст. Караџић

6→

Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића

ВУК СТ. КАРАЏИЋ

1.

Сима Милутиновић замоли из Лајпцига Вука Караџића да му нађе нешто помоћи и какво место. Вук се заузме те Симу Кнез Милош назначи за свога секретара и да му новаца колико му је требало за долазак. Сима прими новце, пође у Крагујевац и оде — на Цетиње, те место Кнезу Милошу постане секретар владици Петру I.

Чувши све то, Вук се запрепасти, па рече, мало после:

— О, мајн гот! Знао сам ја да је Симо

луд до пола! Али кад му прије полуђе

и друга половина?!

2.

На једном свом путовању по Србији, при крају четрдесетих година, Вук узме под најам кола Јована Миленковића. Уговорено је било да за кирију Вук не плаћа ништа посебно, него када се путовање сврши да Вук та кола покрије о свом страна 17 трошку. Али Вук, сиромах, не могаше одмах извршити погодбе, него скрпари нешто пара те једва оде у Беч. Међу тим ни тамо га не оставише на миру. Њему је то било тешко, али се наљути када доби писмо у коме се вели да се кола покрију онако како је своја кола покрио богати Јеврем Ненадовић, таст Кнеза Александра. Зато седне па пријатељу одговори:

„Кад бих ја та кола покрио тако, онда би свијет држао да сам ја Књажев таст. А ја, брајко, нијесам ничији таст. И та невоља мене мори; а за покривање кола лако ћемо: ако ми можете вјеровати мању суму, молим Вас да ме за толико услужите, па нека се та кола покрију; ја ћу Вам се одужити“…

Шта је после било од те невоље Вукове — не знамо.

3.

Повела се пред Вуком реч о Словенском Конгресу у Прагу 1848, а Вук ће рећи:

— О, мајн гот, ту ти бијаше тијеснијех

врата! И ја сам тамо био. У мога газде била млада и као уписана дјевојка у најму. Мислим ја, да зна моја жена куда сам забасао — не би ме цохвалила! Али — што ћу? Нијесам ја крив за гостољубље страна 18 браће Чеха. Тек како му драго, али наста бјежанија да се не зна ко је коме род. Видим ја лијепо шта ће да буде. Мислим: да ми је само двије три ријечи дотурити Палацкому — али како? Кажем то дјевојчету, а оно, враг, пита где ми је писмо. Дадем јој, а она га смота па с њим у уста. Нестаде је, а када се врати донесе ми поруку од Палацкога. Мудар брацо, па не пише. Сад сам знао што ми ваља чинити. Зато загрлим лијепога гласника и, баш као отац дијете, пољубим. Она се смије, а и моја жена да је била ту — смијала би се. Тек — боље што тога није видјела! — Сјутра дан сам и ја пробао ону народну: „Како друже низ планину струже“. С Виндишгрецем се није било шалити. А оној дјевојчици и данас

хвала! Нека јој је моја плата — халал!

4.

И ако књижевни противници, Вук и Василије Лазић не бејаху и лични непријатељи, као што је био случај н. пр. с Вуком и Светићем. Вук би, дошавши из Беча у Београд, био више пута и гост на обеду у Лазићевој кући. —

После једног таког ручка седе њих двојица на шареници испод ораха у хладу пред кућом Лазићевом, а Вук ће рећи: страна 19

— Шта мислиш, Василије, да је најслађе на свијету?

— Па ја бих, према садашњем расположењу,

рекао да је најслађа овака хладовина

по ручку,

— Добро је и то, али има и слађега.

— Старо вино?

— Није!

— Стара шљивовица?

— О, мајн гот, и то је лијепа ствар! Али друго, друго.

— Не знам.

— Најслађа је млада удовица: тек нагорела…