Седамдесет анегдота/17

←16

Седамдесет Анегдота  (1911)  Писац: Андра Гавриловић Љубомир П. Ненадовић

18→

Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића

ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

1.

Некада добро познати директор гимназије у Крагујевцу. Сима Живковић, бејаше питомац а по том и особити поштовалац Љубе Ненадовића, кога је звао само речју: Господин. О начину како је постао Ненадовићевим питомцем причао је Живковић ово:

— Био сам ђак виших разреда гимназнје у Београду. Професор ми бејаше и Господин Ненадовић. Запази Господин како се ја, иначе тачан и одличан ђак, већ неколико пута задоцњавам за први час изјутра, па ће ме једном, кад изиђе са часа у моме разреду, а мене нађе у ходнику, запитати:

— „Шта је теби те тако доцне стижеш?“

Ја му одговорим да послужујем код г. Н. Н., самца, који доцкан долази кући из каване, те се изјутра успава, а ја, опет, не могу поћи у школу докле га не услужим.

Господин извади из џепа три рубље, пружи ми их и рече: страна 57

— „Ево ти новаца па се сам храни, а неваљала господара напусти!“

Тако и учиним, док ме после неколико дана он опет запита:

— „Имаш ли трошка?“

Одговорим да имам још, али ми он, знајући ваљда боље шта је у ствари, даде опет три рубље.

Прође неко кратко време, па ми једном приликом рече:

— „Знаш шта? Досадиће се теби примати,

а богме и мени давати. Него — и мене храни отац; кад ја још једем туђ

хлеб, доћи и ти.“

Одем — и тако постанем питомац Господинов, уселих се у кућу старога проте, савијах и помагах експедовати нашу милу „Шумадинку“ и благосиљах добротвора!

2.

Не тиче се толико личности Љубине, али је прилог за карактеристику дома у коме је он живео. —

Сима Живковић је изјутра распремао собу старога проте Матије. Једном нађе иза сандука седам златних дуката, и одмах их однесе проти. Прота ће тада рећи сину задовољно:

— Е, Љубо, имаш честита питомца!

Намерно сам, Бога ми, оставио те новце

само да га кушам!

Ту је Живковић преписивао табаке ориђиналнога крупнога рукописа протиних „Мемоара“. То је Живковићево казивање најбоље сведочанство за нетачност мишљења по коме би у „Мемоарима“ имао крупна удела и сам Љуба. Прота је Живковића водио и у Бранковину; Живковић се и у старости сећао како су сељаци ускршњи тропар певали по чистом старом изговору србуљском.

3.

Да се склоним од колере — приповедаше једном пред смрт Љуба — добијем одсуство и из Београда одем у Мехадију. Ту се одмах нађем с једним Инглезом, с којим проведем цео први дан. У вече нам рекоше да су у гостионици сви кревети заузети; не остаде нам ништа друго већ примити понуду да нам се у великом салону импровизују две постеље.

Примисмо и то, и мало после тога одосмо да легнемо. Кад тамо — а салон пун Турака. Инглез спокојно леже и замало па захрка. Ја узех лежећи да читам нешто према свећи крај постеље. У салону тишина — све живо спава…

Наједанпут спазим како неки стари страна 59 Турчин, подалеко, лагано устаде, узе пиштољ и окрете га према мени.

Претрнух, а Турчин ми поче лагано прилазити све једнако нишанећи пиштољем, који држаше у напред испруженој руци.

Кад он дође већ близу, скочим из постеље и дрекнем у помоћ.

— Ма што ти је, ћоеће; хоћу да припалим чирак! — равнодушно рече стари Турчин и приђе ми са тучаним светњаком…

4.

Милица Стојадиновићева Српкиња бејаше заљубљена у Љубу Ненадовића, кога често спомиње у своме дневнику „У Фрушкој Гори.“

Своју жељу да за њ пође саопшти она једној старој госпођи, онда од највећега утицаја у Београду.

Госпођа се прими проводаџилука, и после неколико дана почне о томе говорити Ненадовићу.

Љуба се стаде врпољити и тражити начина како да захвали на понуди — кад госпођа рече:

— То ће бити красан пар људи: Ви паметни — она паметна —

Љуби сину мисао па похита: страна 60

— Али, госпођо, где сте видели да

су двоје паметних кућу скућили!? То не

бива — једно треба да је мало онако —

Као што је познато — Љуба је остао нежењен а — Милица неудата.