Светислав и Милева/5
5.
МИЛЕВА, СТЕФАН
СТЕФАН: Ходи, Милево, ходи, мила сестро, да те <5ратским рукама загрлим. Никада те нећу моћи ова-ко слободно, овако нежно загрлити, бсдна жертво наша!
МИЛЕВА: О, брате, мекано ово девојачко срце тако је измучено небројеним ударцима судбине, да никакву више тугу сместити не може. Штеди женску слабост, љубезни Стеване, јер наша мекост осећа тугу троструко, кад жалост јунаку на лицу гледи.
СТЕФАН: Није жалост ова, Милево, за отаџбином, коју на челу моме читаш; већ братска љубов топи се при погледу лица твога, јер ти тешка судбина предстоји. Без браће ћеш остати, без родбине остати, и опет, ах!... можда ћеш бити задовољна и срећна, ако је срећа завичаја лишити се.
МИЛЕВА: О, брате, таквим ли мелемом привијаш горке ране девојки, која од тебе утеху сваку изгледа?! О, немој, не парај ми овог јадног срца, које никога ниј увредило.
СТЕФАН: Није, Милево сестро, није оно никога увредило, као што ни моја, ни оца нашег воља, никога увредила, никому досадила није. Ал' је светост правде издаље нарушена. Тебе је избрала судбина, да је оним, што ти је најмилије, твојом невиношћу, ублажиш. Чуј, Милево, јер чути једанпут мораш! Бајазит с нама мира хоће. Он захтева да му ја и Лазар с војском у помоћ идемо ...
МИЛЕВА: Њему у помоћ? 0, Боже!
СТЕФАН: И ми овај услов морамо да примимо, јер се тек тако одвратити може гром ужасне судбе, који са ужасном хуком прети Србију до корена да сатре. Али је судба наменила да и ти земљи окове у нечем одлакшаш, оној земљи, нашој слаткој мајци, за коју је велики Лазар са целом родбином жертвовао крв и живот.
МИЛЕВА: Милостиво небо, шта ћу још чути?
СТЕФАН: Није тако страшно, као што нам се види. Бајазит захтева да ти — његова супруга будеш.
МИЛЕВА: (прсбледи, хоће да падне).
СТЕФАН: (придржи је). Милево, Милево! Не дај да те црне мисли преобладају! Помисли да си кћи великога Лазара.
МИЛЕВА: (исправи се, погледи на небо, потом на брата). Не, нећу очајавати! Зар је мени љубов браће моје и матере Милице непозната?! Они ће одбранити слабу своју Милеву.
СТЕФАН: Велика је љубов наша к теби, Милево сестро, и ја сам први, који бих живот свој за тебе положио; али је друга невоља, која руку обозоружава нашу: отечество! 0, погледај, како оно, бедно, без сваке помоћи цвили! На тебе је једну управило сву надежду. Што му педесет тисућа дати не могу, ти му једна набавити можеш: мир и спокојство. О, помози му: жертвуј себе, као што је отац наш, као што је дед Богдан, и као што су остали сродници себе жертвовали. Жалост твоју ублажаваће срећа толико милиона људи. Благослови ће те са сузним оком из земље пратити, и ови благослови ...
МИЛЕВА: Дакле никакове надежде за несрећну девојку?
СТЕФАН: Надежда нас, Милево моја, бољега чека. Ти си земљи сад једна надежда: ако ти ослабиш, ако твоје девојачко срце клоне, ко ће јој помоћи?
МИЛЕВА: О, пусти ме, брате, да се мало разаберем.
СТЕФАН: Опомени се оног случаја, који је доброме оцу нашем сузу радости изгонио. Мала си била и једва си говорити могла, кад си код њега, бригама оптерећеног, седела и пажљиво слушала разговор са дедом Богданом: хоће ли се турскоме подложити данку. И ти си тепајући изустила: ,,Бабо, немој Турчину да служиш!" 0, знаш ли колико ми је пута отац наш ово повторавао, кад нам је говорио о љубови к отечеству?
МИЛЕВА: (покрије лице рукама). Боже, шта сам дочекала!
СТЕФАН: Твоје сопствене речи нека те укрепе, а ми ћемо све чинити, да ти судбу одлакшамо.
МИЛЕВА: Страшне речи код слабачких сила! Остави ме, брате, да о њима мислим.
СТЕФАН: Ја идем. Љубов к отаџбини нска те у-крепи! (Отиде).
МИЛЕВА: (сама). Љубов, несрећна љубов, она ће Милеву погрузити у пропаст! О, где си ти, невино детињства време, кад сам љубови слободна била? Ти протече и ја жертвовах најлепша чувства Светиславу моме, да за отечсство ништа не остане. Могу ли оне лепе, оне љупке порушити свезе, да спокојством живота мојега за то не платим? Отечество, добродетељ — какве страшне речи за девојку младу и слабу! Ал' је то воља браће моје, воља матере моје, воља целе српске земље, и ја се не могу отргнути, да свети пепео оца мученика неблагодарно не разгневим. — Ево не дакле, бедна земљо српска, ево ме теби, твоје среће ради, на ужасну жертву! Сахранићу, јадна, чувства моја, која сам Светиславу дужна; заборавићу га. — Заборавити?! Не! Он ће у уму моме увск живо остати написан. Пролеваћу сузе о изгубљеној надежди мојој, венућу, тужићу, и кад ме горка туга у хладна смрти наручија отправи, онда ћу ра-дост, онда срећу почувствовати. (Седне и унило спусти главу на руку).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|