Светислав и Милева/16
4.
СВЕТИСЛАВ, У ПРОСТИМ ХАЉИНАМА ОБУЧЕН, ЛАГАНО СТУПИ, МИЛЕВА
СВЕТИСЛАВ: Овде, кажу, да се често прохода: овде ћу је чекати, нити марим за икакву опасност. Но какво се тамо женско лице види? Да не буде...? Оче небесни! Милева!
МИЛЕВА: (тргне се, хоће да бежи, наједанпут стаде). Светислав?! — Несрећниче, шта си учинио? Знаш ли какој се опасности излажеш? Бежи: хиљада те очију вреба! (Пође).
СВЕТИСЛАВ: (ухвати је за руку). Не бежи, Милево, већ саслушај глас роба твојега.
МИЛЕВА: За Бога, бежи: пропао си!
СВЕТИСЛАВ: Зар ја марим за мој живот? Видео сам те: сад могу погинути! Али сам те видео не онакову, као што сам те оставио, но неверу и клетвопре-ступницу!
МИЛЕВА: Светиславе, шта почињеш ти?
СВЕТИСЛАВ: Ти ме не љубиш. (Скине прстен с руке). Ево ти дара твога. Доста сам га носио, доста вернима облевао сузама. Сад и њега губим, ништа ме више земљи овој не привезује. Данас или сутра, кад вере нема на свету!
МИЛЕВА: Светиславе, Светиславе, зар таквим речма отвараш наш несрећни састанак? Ја ћу остати у твојим очима и невера и клетвопреступница, само ти бежи, бежи, и себе избави!
ОСМАН: (укаже се с леђа, који разговор слуша, потом се уклања).
СВЕТИСЛАВ: Куд да бежим, од чега себе да избављам? Нигде ме радост више не чека, последњи зрак ми овај час ишчезе и ја остадох излупана лађа на средини распаљеног мора. Мислиш ли ти да ћу ја бежати? Да видиш како умем вечито остати код тебе! (Извади нож и хоће да се прободе).
МИЛЕВА: (истргне му нож из руке). Несрећниче, шта си наумио?!
СВЕТИСЛАВ: Жао ти је, да од своје руке умрем? А оно ти ми позајми твоју десницу, ону десницу, коју сам онако љубио и која сад вероломно другога грли, а презире заручника свога!
МИЛЕВА: (огорчена). Ево ти ножа! Но прво мене лиши несносног живота. Боже! И онај, за кога сваки дан пролевам сузе, кога дан ноћ у срцу носим, и тај се подигао на мене, и од пријатеља, љубезна и драга, постаде ми непријатељ! Шта оклеваш? Удри пре у моје, па онда у твоје прси и ослободи обоје од паклених ових мука!
СВЕТИСЛАВ: О, Милево, добра Милево! Шта чиним ја, безумни човек?! Опрости! Од тешкога очајанија и памет сам изгубио. Презири ме, мрзи ме, само речи моје не примај к срцу. Човека гледаш пред тобом, који је дуго, дуго несрећан био, и кад срећу изненада нађе, не зна шта чини.
МИЛЕВА: Бедни! Милева разуме тајну речи твојих. Но време је, да на нас помислимо. Царска је ово градина, Светиславе мој: и како би ми било, да те ухвате и смрти предаду? Најпосле: ако ти није до тебе, а ти бар помисли на мене. Не страшим се живот изгубити; ал' како бих поднела срам и поругу, коју би ми Бајазит приуготовио?
СВЕТИСЛАВ: Хоћу, Милево моја, хоћу твоју испунити вољу. Та ја из друге причине и нисам се изложио толикој опасности, него да те видим, да твога умилног још једанпут чујем гласка. Само једну реч, па ћу одмах вољу твоју извршити. Милево, љубиш ли ме ти јоште?
МИЛЕВА: О, шта позлеђујеш старе ране?! Или ти држиш да ја могу Бајазита љубити? Сноси трпљиво што изменити не можеш, теши се онако, као што се ја с тобом тешим, и у тој утехи смрт очекујмо!
СВЕТИСЛАВ: (ухвати је за руку). Милево, слатка моја Милево, све ћу учинити што захтеваш. Само ми једну молбу испуни. Ја без тебе не могу живети. Сваки је дан за мене паклена мука, и у овој тузи чини ми се да би ми лакше било, кад бих те виђао. Обреци ми, мила моја, да ћеш свако вече амо долазити. Само да те видим, па ће ми се туга умалити.
МИЛЕВА: О, немој, ако ме љубиш! Ти не знаш каква нас опасност отуда очекује. Ја код Бајазита не могу бити срећна, и опет има у двору који ми завиде и за ову несрећу. Неправо им је што сам Бајазиту равна, и како би се радовали, кад би моја чест на овај начин пропала! О, Светиславе, умрети није ништа, али на овај начин умрети никако не могу!
СВЕТИСЛАВ: Дакле нема за мене утехе? Ова малена жеља срца мога не може да ми се испуни? Милево, Милево! Да те више никада не видим? Ах, имај сажаљења: још једанпут, бар још једанпут, да ме лик твој обрадује. Не можеш се умолити?!
МИЛЕВА: Светиславе, љубови твоје ради приволећу се на оно од чега сва стрепим. У врту ме не тражи, јер је ту највећа опасност. Ходи, да ти покажем прозор од ризнице моје. Сваког петка, кад Турци клањају у џамији, указиваћу се на истом прозору. Ту ћеш ме видети. Више не захтевај, јер ти ништа више учинити не могу. Време протиче: ходи! (ухвати га за руку). Опасност је велика. (Пођу).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|