Свезнање В6
| СВЕЗНАЊЕ |
ВРЕМЕ 1) размак у трајању, доба. 2) у флз. претстава у којој замишљамо низ догађаја који су се у реалном свету одиграли један за другим. 3) у метеор. стање атмосфере оличено скупом метеор. елемената; пролазно је и мења се сваког тренутка; у обичном животу карактерише се елементом који се највише истиче, нпр. облачно, хладно, кишно итд.; ако су сви метеор. елементи умерени (блага тмпт., слаб ветар, небо ведро или са мало облака) каже се да је в. лепо; ружно в. често се назива: невреме, непогода и елементарна непогода. 4) у грам. појам за означавање нарочитих облика глаголске радње, бивања и стања у садашњости, прошлости и будућности; у сх. језику има 7 в.: садашње, прошло, давнопрошло, пређашње свршено (аорист), пређашње несвршено, будуће и предбудуће (пређашње б.). 5) дневни полит. лист: излази у Београду од 1921. Сунчано в., размак између 2 узастопне Сунчеве кулминације; показују га сунчани часовници; услед неравномерног кретања Земље по еклиптици није стално; стога уведено грађ. (обично, ср.) в. са ср. сунчаним даном од 24 h (1 h = 60’, 1’ = 60’’). Месно в., сваки меридијан има своје одређено м. в., али је из практичних разлога Земља подељена па 24 једнаке временске зоне, при чему поједине државе имају в. зоне у које спада највећи део њихове тер., нпр. западноевр. (гриничко) в. има зона од --7,5° до+7,5° и. д. (Енгл., Фрц. и др.); средњеевр. в. има зона од 7,5° до 22,5° и. д. (Швед., Нем, Југосл., Ит. и др.); источноевр. в. има зона од 22,5° до 37,5° (Рус, Рум., Буг. и др.). Светско в. уведено 1925. откада астр. дан почиње у поноћ ср. гриничког в. Временско изједначење, разлика између сунчаног и грађ. в.; варира од --14’28’’ (11-/2.) до 16’21’’ (16./10.). В. (синоптичка) карта, претставља веће земаљске површине с подацима о стању метеор. елемената у појединим пределима; на њима се добива синтетичка слика метеор. елемената, помоћу које се може проучавати временско стање. В. конпутација, рачунање в. у праву; може бити астр. и грађанска; астрономска к. рачуна в. од секунда до секунда; грађанска к. узима у обзир само целе дане; ако зак. и уговор не наређују друкчије, увек се полази од грађ. к.
ВРЕМЕ, беогр. дневник, осн. 1921.; отад га уређивали Коста Луковић, Радоје Марковић, Станислав Краков и Љуба Поповић; од 1936. има облик савр. евр. информативно-полит. дневника и претставља наш најбоље уређиван дневни лист.
ВРЕНГА → сифилис.
ВРЕЊЕ, разлагање и промене орг. и неорг. једињења под утицајем енцима које стварају микроорганизми (бактерије и гљиве); право в., (алкохолно, млечно, бутерно) врши се у отсуству кисеоника, а оксидативно (нпр. превирање етил-алкохола у метан) у његову присуству; у в. спадају и труљење и труњење биљних и животињских остатака (лешина); при труљењу (в. беланчевина) јављају се многи производи непријатна мириса (водоник-сулфид, скатол, индол); труњење даје као крајње производе угљен-диоксид, воду и нитрате; у домаћинству се помоћу в. добивају разна алкохолна пића и кисела теста, а у инд. читав низ производа: пиво, алкохол, квасац, глицерин, сирћетна, млечна и бутерна киселина, јогурт, сир, кисело млеко итд. Алкохолно в. проузрокују нарочите гљивице: Sacharomyces cerevisiae (пиво) и S. ellipsoideus (вино), које својим ферментом, цимазом, разлажу шећер у угљену киселину и алкохол; кад се произведе око 18% алкохола, в. престаје, а микроорганизми полако изумиру од свог производа, алкохола. Сирћетно в. врши се утицајем фермената бактерија сирћетне киселине (Acetobacterium), које претварају алкохол у сирћетну киселину. В. млечног шећера ствара млечну киселину; њега изазивају бактерије млечне киселине (Bacillus acidi lactici), бактерије коли и неке др. Манитно в., болест честа код јуж. вина са мало киселине, при високој тмпт. проузрокују је исти микроорганизми који проузрокују и в.; даје вину кисело-сладак укус; болест се спречава и лечи као и → преврнуто вино.
ВРЕС, вресак, вријес (Caluna vulgaris, фам. Ericaceae), зимзелен шиб, ситних и узаних, наспрамно распоређених листића, малих модрикасто-ружичастих цветова спојених у цваст грозд и са многобројним семенкама; плод чаура; расте у Евр., зап. Аз., с. Афр., С. Амер.; у Југосл. се налази по шумама Босне, зап. Србије, Хрв. и Слов.; медоносна биљка. Име врес односи се и на род Erica, који припада истој фамилији. Е. arborea, вел. в., дрволика, висока до више м, са мирисним белим цветовима; распрострањена у медит. области. Е. carnea, црница, ниски, положени жбун, са црвенкастим, ређе белим цветовима. Расте у шумама четинарским монтанског и субалписког региона, и на вриштинама. Род Еrica обухвата око 530 врста у вантропској Афр., медитер. обл., евр. атланској обл. Пореклом су из ј. Афр., са вел. бројем врста у Капу.
ВРЕТЕНАР (Aspro), риба из пор. гргеча, издужена, вретенаста тела и тврдих крљушти; две врсте у нашој земљи (А. streber и А. zingel), по текућим водама дунав. и егеј. слива.
ВРЕТЕНО 1) обличаста направа зашиљена на крајевима, којом жене увртањем испредају вуну, конопљу и лан. 2) осовина воденичног точка.
ВРЕТЕНЦЕ → вилински коњици.
ВРЕШ → Tanarix.
ВРЗИНА → кељ.
ВРИЈ (фрц.), сврдао, → ковит.
ВРИЈЕС → врес.
ВРИОНИЦА, одељеwе за смештај судова у којима превире шира; мора да има згодан прилаз за кола, довољно врата и прозора, за брзо и лако проветравање, и довољно пространства да би се судови, подигнути на гредама, бар за 0,5 м над земљом, распоредили тако да не сметају један другом; у време бербе и врења тмпт. не сме да буде испод 15°, ни изнад 25°; у њој се не сме спавати на поду, јер би то донело сигурну смрт.
ВРИС Хуго де (Vries, • 1848.). хол. ботаничар свет. гласа; осн. мутационе теорије, према којој врсте не постају путем дугих и лаганих прелаза, већ изненадним променама; од вел. значаја су и његова испитивања о осмози и пласмози, а и теорија интрацелуларне пангенезе; гл. дело: Мутациона теорија.
ВРИШТИНА, посна земља која садржи много кварцевитог песка и шљунка.
ВРКУТА (Alchemilla vulgaris, фам. Rosaceae), ливадска зељаста биљка, висока 0,5 м, прстасто дељених листова, штитасте цвасти, од малих неугледних жуто-зелених цветова.
ВРЛИКА 1) варошица у Далм., на јз. ивици Врличког Поља, 997 ст.; у ср. в. хрв. жупа; остаци ст. града и фрањ. ман. 2) 20 км дуга понорница у Далм., у Имотском Пољу.
ВРЛИНА, позитивна особина карактера и духа; стална готовост човека да чини добро, појединачно или опште, без очекивања награде.
ВРЉИНА →оврљина.
ВРМАЦ, 10 км дуго пол. у Боки Которској, између Которског и Тиватског Зал.
ВРНУТ → скуша.
ВРЊАЧКА БАЊА, држ. бања, у подножју пл. Гоча (Моравска Бан.); жел. станица на 3,6 км од бање (пруга Сталаћ-Сарајево); највећа и најпосећенија бања у Југосл.; 275 м надм. в.; ср. год. тмпт. 11,4°; хомеотермни (36°) и хладни (16°) алкално-кисели извори; за пиће и купање; лечи болести органа за варење, катаре органа за дисање, срца, јетре, бубрега, мокраћних канала, шећ. болести, гихт, ж. болести и нервозу. Вел. модерно купатило с 2 вел. басена и 43 каде; сезона мај-октобар.
ВРОНСКИ Јозеф Марија (1778.-1853.), пољ. филозоф, оснивач тзв. пољ. месијанизма.
ВРПОЉЕ, село (1500 ст.) код Ђакова (Савска Бан.), жел. и пошт.-телегр. станица на прузи Београд-Загреб.
ВРПСКО ЈЕЗЕРО, највеће од многобројних јез. у аустр. Корушкој; дубоко 85 м, а вел. 21,6 км². На јез. доста развијен промет странаца са центрима у Врби и Поречама; у близини јез. гл. град Корушке Целовец.
ВРСТА 1) у логици, сваки појам према најближем већем појму чијем обиму припада нпр. зец-глодар, шешир-капа, бор-четинар, хрт-пас; у биол. скуп најсроднијих живих бића, која чине основну систематску јединицу. 2) у грам. група именица или глагола који се мењају на исти начин; именичке в. се одређују према завршетку у 1. пад. једн. и према роду: 1. в. су именице м. р. без наставка и с наставком -о, -е; 2. в. именице ср. р. на -о, -е; 3. в. и.менице м. и ж. р. на -а; у 4. в. именице ж. р. без наставка; глаголске в. деле се према осн. начина неодређеног или врем. садашњег; најпрактичнија подела на 3 в. према завршетку 1. лица једн. сад. времена: 1. в. -ам (певам); 2. в. -ем (идем); 3. в. -им (носим).
ВРТ, нарочито обрађено земљиште за гајење воћа, украсних биљака, дрвећа, цвећа и поврћа.
ВРТАЧА, до, долац, дулиба, пониква, вртоп, левкасто, карличасто или бунарасто удубљење на површини кречњака; постаје хем. растварањем кречњака; најчешћи облик у карсним пределима; ако се створи испод растреситог алувијалног покривача, па се он у њу стропошта, назива се алувијална в.
ВРТЕШКА 1) дечја играчка која се обрће на ветру. 2) праћка од комадића коже или крпе са 2 узице, којом се баца камен пошто се претходно праћка заврти. 3) справа за кретање летелица и то на тај начин што при обртању захвата околни ваздух и снажно га потискује у 1 правцу (вештачки ветар), а реакција (вучна сила в.), која при том настаје, нагони в. заједно с летелицом на којој се налази на кретање у супр. правцу. 4) направа с коњима, чамцима и колима, која се врти; служи за забаву деце и младежи нарочито по сајмовима.
ВРТИЈЕЉКА, брдо близу Цетиња, где 1685. у борби с Турцима погину вођ херц. хајдука Бајо Пивљанин.
ВРТИЧАВОСТ, паразитарно обољење оваца (→ брљ).
ВРТЛОГ 1) део течне или гасовите масе који се брзо окреће; може имати облик праве цеви, прстена и др.; у мат. се изражава вектором чији је интензитет пропорционалан брзини ротације. 2) у метеор., ваздушно струјање кружног облика; може бити → циклонско и → антициклонско. 3) у вплов., неправилно мешање вазд. слојева после пролаза неког тела кроз ваздух; повећава отпор ваздуха.
ВРТОГЛАВИЦА, стање кад нам се чини да се или околни предмети окрећу око нас, или ми око њих; јавља се као последица поремећаја → равнотеже и → оријентације.
ВРТУШИЦА (Teredo navalis), морска шкољка црволиког изгледа са закржљалом љуштуром; буши дрво бродова и дрвених грађевина у мору и тиме изазива вел. штете. За заштиту, бродско дрво се импрегнира или премазује нарочитим материјама.
ВРУБЕЉ Михаил (1865.-1910.), рус. сликар, наклоњен литерарном и декоративном сликарству, али и необично оригиналан и снажан ум.; највећи рус. сликар свога времена.
ВРУЉЕ, подморски извори слатке воде; јављају се поред кречњачких обала.
ВРУЋИЦА 1) бања близу Теслића (Врбаска Бан.) на прузи Усора-Прибинић, 200 м надм. в.; алкално-земно-алкална кисела хипотерма (29,7°) с вел. количином слободне угљ. киселине; за пиће и купање; лечи: живчане и срчане болести. 2) → тифус.
ВРХБОСНА, ст. босанска жупа око извора р. Босне, исконска Босна, која се постепено развила у бос. државу; у преист. доба у њој постојало важно неолитско насеље у Бутмиру; у рим. доба искоришћавана је бања Илиџа; у сл. доба у њој су постојали ст. град Которац и катедрала под Игманом; у 15. в. Турци ту развили град Сарајево као гл. место бос. покрајине.
ВРХЛАБ, у 13. в. дворац срп. краљева у Лабу, сев. од Брвеника.
ВРХЛИЦКИ Јарослав (Vrchlicky, 1853.-1912.), чешки песник; виртуоз облика; обновио и обогатио чешки песнички језик; ослободио чешку књиж. нем. узора, а увео ром. утицај (→ сл.).
ВРХНИКА, варошица (2 500 ст.) на зап. крају Љубљанског Поља, близу извора Љубљанице (Дравска Бан.); зан. и инд. место; фабрике коже, паркета, хармонија и конзерви; трг за дрво.
ВРХЊЕ → павлака.
ВРХОВАЦ 1) Максимилијан (1787.-1827.), прво војник, па свешт., ректор биск. семеништа у Загребу и загребачки биск., слободоумних начела; ступио у ред слободних зидара; као добар националист живо радио на нар. просвећивању и обратио се позивом свештенству и интелигенцији да купе нар. песме и речи и потстицао их да раде на нар. књизи; сен. у Загребу болницу милосрдне браће. 2) Радивоје (• 1863.), филолог и педагог; узимао видно учешће у раду Матице српске; гл. дело: Из школске и друштвене педагогије.
ВРХОВЕЦ Иван (1853.-1902.), слов. историк, писац многих ист. дела, од којих најзначајније: Германство и њихов уплив на Сл. у ср. в.
ВРХОВИНА, у ср. в. данак свештенства плаћан еп. као врховној глави епархије; звао се још и поповина и егзарштина (купио га еп. егзарх) и сидоксија; одржао се све до 19 в.
ВРХОВИНЕ 1) план. обл. између Јајца и Бања-Луке, с обе стране Врбаса; дели се на Равну В., на И и Змијање на З. 2) село у Лици код Оточца и жел. станица на прузи Огулин-Госпић; полазно место за Плитвичка Јез.
ВРХОВНИ, највиши. В. држ. тужиоштво, надзорни орган свих виших д. т.; постоји само при Касационом суду и стоји под надзором Мст. правде; пред касационим судом заступа оптужницу, одн. ревизију, коју изјави држ. тужилац. В. држ. тужилац, подиже захтев на заштиту зак., тј. може да тражи да се решава по предлогу и када је пресуда постала извршна (§ 41. крив. с. п.). В. законодавни савет, установљен зак. од 1929., а допуњен правилником о организацији и раду 1929.; у безуставном режиму (1929.-1931.) имао задатак да даје необавезна мишљења о зак. предлозима; његове чланове постављао претседник мин. савета на предлог мин. правде; по увођењу уставно-парламентарног режима 1931. укинут. В. команда, образује се у рату од Гл. гштб.; зове со тако ако војском командује владар, а ако командује војвода или ген., онда носи назив Команда оперативне војске; има в. власт на ратној територији; састоји се од штаба и осталих потребних делова. В. командант целокупне вој. силе је Краљ; прописује све зак. и уредбе за вој.; у рату може поверити командовање оперативне в. војводи или ген., који добива назив к. оперативне вој., а за свој рад одговара мин. вој. и морнарице. В. суд, у Сарајеву, одељење јсл. Касационог суда, територијално надлежан за Б. и X., до 1933. био једновремено и касациони и апелациони суд. В. суд радничког осигурања, виша судска установа при Средишњем уреду за осигурање радника; дужност му је да решава по благовремено поднешеним жалбама противу пресуда судова р. о.; установљен је на осн. § 171. Зак. о осиг. радника; састоји се од претседника, са рангом судије касац. суда, и најмање 4 судије (апелац. судије или претседници окр. судова).
ВРХУНАЦ, највиши степен, највиша тачка; у вплов. највећа висина уздизања коју може достићи неки авион (плафон).
ВРЦАЉКА, истресаљка, центрифуга, сепаратор 1) пчеларска справа за вађење меда из саћа помоћу центрифугалне силе без квара саћа, коју је пронашао Чехословак Хрушка 1865. Најпростија в. састоји се из усправног суда, у чијем је центру жљеб за вертикалну осовину; око осовине утврђена је корпа (витло), у коју се стављају оквири о отклопљеним медом; системом полуга и зупчаника окреће се вертикална полуга с корпом у жљебу суда. Постоје 2 типа в.: једноставне, у којима се мед истреса с 1 стране саћа, и радијалне, у којима се мед истреса с обе стране. 2) справа у којој се млеко брзо окреће, па тежи састојци, услед центрифугалне силе, одлазе даље од средине, а лакши остају ближе средини; омогућава издвајање млечних масти; већи прерађују и неколико хиљада л млека на сат; пронађени крајем 19. в. и допринели индустријализацији млекарства.
ВРЧЕВИЋ Вук (1811.-1882.). скупљач нар умотворина; добро знао нар. језик и обичаје; прво прикупљао песме, обичаје и речи за Вука Караџића, а касније наставио тај рад самостално и објавио више књ.; најважније збирке шаљивих нар. приповедака, нар. басана, песама и загонетака; покушао по угледу на Ст. Љубишу да обрађује неку врсту ум. приповетке на нар. основи, али није имао много успеха.
ВРША, вршва, вршка 1) риб. направа, плетена у облику четвороугла, полулопте или флаше од шибља, трске, жице или канапа, на 4 и више обруча; на улазу има вршњак (левак), кроз који улази риба; у њу се обично ставља мека (мамац), па се спушта на морско дно и вади после 2-3 дана. 2) на доњем Дунаву поплети од грања и прућа постављени на дубоким местима уз саму обалу, тамо где је вода нарочито брза и где пролази крупна риба; до регулације Ђердапа 1 од најуспешнијих алата за лов крупне рибе. 3) на мањим рекама направа од прућа: ставља се на излазу из заграда, којима преграђен речни ток.
ВРШАЛИЦА, справа за одвајање зрна од сламе и плеве; употребљава се за жито, детелину, кукуруз (круњач), махунасте биљке итд.; према саставу може бити проста, полусложена и сложена, а по покретној снази: ручна, сточна и парна или моторна; гл. јој радни део бубањ са подбубњем или надбубњем; бубањ је цилиндрична облика, отворен или затворен, са зупцима или ребрастим полугама, различите величине (50-200 см) и брзине (900-1200 окрета у минуту). Ручном в. може дневно да се оврше 500-700, сточном 2000-2500, парном 7000-30 000 кг жита.
ВРШАЦ, град и среско место (29 423 ст.) на ивици Банатских Пл. и банат. равнице (Дунавска Бан.); жел. раскрсница; виногр., трг. и инд. место; седиште прав. еп.; гмн., уч. шк., музеј, библт.
ВРШИДБА, одвајање плодова од сламе и плеве; изводи се ручном снагом (млаћењем помоћу млатила), стоком и вршалицама. Махунасте биљке (пасуљ, соја, сочиво итд.) млате се. У привр. заосталим крајевима жито се врше на гумну помоћу стоке (коњи, говеда). Најсавршенија в. вршалицама.
ВРШИКА → витица.
ВРШКА ЧУКА, план. (672 м) ји. од Зајечара, на буг. граници (Моравска Бан.); рудник угља.
ВРШНИ КОШ, осматрачница на предњем јарболу брода.
ВУГАВА, угава, бугава, одлична бела винска и стона врста лозе, кратких чланака, ср. бујног чокота, петоделна и веома усечена листа, растресита грозда, крупних жутих бобица прозрачне и танке коже; сазрева половином августа; не роди много; страда од оидијума; гаји се на о. Брачу и Вису; ствара суварак; даје првокласна бела вина.
ВУГА ЗЛАТКА (Oriolus oriolus, фам. Sturnidae), већа певачица селица дугих крила и кратких ногу; гради лепа гнезда у круни дрвећа; женка зеленкаста а мужјак златножут, сем крила и репа који су црни; има пријатан глас; храни се инсектима, нарочито гусеницама, радо једе трешње и плодове.
ВУДОВА ЛЕГУРА, састоји се од 7-8 делова бизмута, 4 дела олова, 2 дела калаја и 1-2 дела кадмијума; топи се на 70°.
ВУЈАН, ман. на Руднику, у Србији; храм св. Арханђела Михаила, без већег ист. значаја; обновљен 1805.; у њему сахрањен Лазар Мутап, и крај њега Никола Луњевица.
ВУЈЕВИЋ Павле д-р (• 1881.), проф. унив. и управник Метеор. опсерваторије у Београду; обрађује физ. геогр., метеор. и климатологију; гл. дело: Основе мат. и физ. географије.
ВУЈИЋ 1) Владимир (• 1894.), доцент за неур. и психијатрију мед. фак. у Београду; штампао већи број радова из своје струке; сарадник Свезнања за неур. психијатрију н сексуалну патол. 2) Јоаким (1772.-1847.), књиж.; студирао право у Пожуну, али га није завршио; рано почео да лута и мења занимања (писар, уч. и проф.); прошао целу Мађ. и Србију; остала путовања, која је описивао, нису сигурна; највећа му заслуга што је са ђацима приређивао прве претставе код Срба и установио 1. срп. поз.; превео и прерадио много страних комада, највише од Коцебуа, а дао и неколико полуоригиналних ствари без књиж. значаја; сем тога дао је опис Србије кн. Милоша и више др., данас скоро потпуно заборављених дела. 3) Јован (1(563.-1933.), скупљач ист. и ум. старина; највећи прив. колекционар Југосл.; скупио збирку од 250 слика ст. срп. сликара, 20 000 књ., много повеља, докумената, оружја итд. 4) Михаило д-р (1853.-1913.), проф., политичар и дипломат; предавао народну економију на Великој школи (1879.-1889., с прекидом 1887.); члан Акад. наука од 1901.; мин. фин. у више махова; год. 1901. на челу владе фузионисаних радикала и напредњака, која је применила устав од те год.; срп. посланик у Паризу, Бечу, Берлину и Риму; гл. дело: Начела нар. економије.
ВУЈИЧИЋ Милорад (1860.-1936.), политичар и 1 од првака радикалне странке; добар администратор; у више махова мин. разних ресора.
ВУК 1) Бранковић (Змај Огњени Вук), срп. деспот (1471.-1485.), син слепог Гргура, а унук Ђурђа Бранковића; с оцем био најпре на страни Турака, а 1465. пришао Мађарима; назив деспота добио од мађ. краља Матије, који му дао у посед градове Беркасово, Сланкамен, Белу Стену и др.; двор имао у Купинову; истицао се изванредном храброшћу; његове необично смеле борбе с Турцима прави су епски подвизи; год. 1476. продро до Сребрнице, 1480. до Сарајева, а 1481. до Крушевца; због тих и других подвига постао омиљен јунак епске поезије и добио име Змај Огњени В.
ВУК, курјак (Canis lupus, фам. Canida), сличан вел. овчарском псу, израсте до 1.5 м дужине и 80 см висине; брзо се множи, јер женка окоти 4-6, па и више младих; у Југосл. га има свуда, изузев у најсев. деловима; лети се задржава у близини план. пашњака и коље ситну стоку, а зими се спушта у близину села и проваљује у торове; рачуна се да код нас закољу год. око 10 000 грла стоке; тамани и корисну дивљач, нарочито срне; у нар. веровању Јж. Сл. веома поштована животиња; има и своје празнике (Мратинци у новембру); култ нарочито развијен код сточара; због штетности Зак. о лову га убраја у → зверад; лове га највише хајком, трују стрихнином, хватају у клопке итд.
ВУКА, д. притока Дунава: извире са Диљ-Горе, а улива се код Вуковара; дуга 112 км.
ВУКАДИНОВИЋ Љубомир (• 1912.) новинар, спортски сарадник »Политике«, написао: Спортисти говоре; за Свезнање обрадио спорт.
ВУКАЛОВИЋИ, угледно и бројно братство (преко 70 пор.) у Зупцима, у ј. Херц.; старином су из Црне Горе. Вукаловић Лука (1823.-1873.), војвода, родом из села Богојевића у Херц.; учествовао 1852./3. у херц. устанку против Турака и стекао већ тада угледно име; важио као повереник кн. Данила и у споразуму с њим дигао устанак 1857./8., кад је борба с Турцима крунисана успехом на Грахову; н. устанак против Турака дигао 1861. у вези с ит. и мађ. револуционарима, а са знањем цетињског двора; миром с Турцима (1862.) добио извесне уступке за Херц. и постао претставник Срба за свој родни крај, признат и од тур. власти; сукоб с војводом Мирком (1862.) и с цетињским двором изазвао сумње против њега, тако да је наскоро онемогућен у Херц.; стога отишао у Србију (1864.), а одатле у Рус, где и умро.
ВУКАН 1) вел. жупан у Рашкој (1083.-1118.), где га упутио зетски кнез Бодин који, изгледа, био с њим у сродству; често нападао на Виз. све док га цар Алексије Комнин није нагнао на мир у Липљану (1094.); погинуо у борби око превласти која, по Бодиновој смрти, избила између Рашке и Зете:* 2) Немањић, најстарији син Стевана Немање, краљ у Дукљи (1195.-1208.); отац му на државном сабору у Расу (22./3. 1195.) дао на управу Дукљу са Требињем и Хвосно с Топлицом, а великожупански престо уступио млађем сину Стевану из полит. обзира према Виз. В. био тим увређен и по очевој смрти ступио у везу с Мађарима против брата, потиснуо га привремено (1202./3.) с власти, али је морао да се повуче кад је Стеван искористио рат Бугара и Мађара и можда добио активну буг. помоћ; браћу је измирио св. Сава (1208.). В. породица владали Зетом у 1. линији, до иза средине 13. в.
ВУКАНОВИЋ 1) Бета (• 1875.), сликар, највише слика фигуре у прир. и ентеријеру, мртву прир. и портрете; служи се разноврсном тхн.; израдила и много карикатура; по схватању импресионист, али њен импресионизам веома умерен. 2) Риста (1873.-1918.), сликар; осн. ум. удружење Лада и ум. шк. у Београду; гл. дела: у Музеју кн. Павла: Дахије, Сеча кнезова, Гуслар, Аутопортрет; служио се импресионистичком тхн., мада у основи романтичког темперамента; тежио монументалном сликарству.
ВУКАСОВИЋ 1) Милан (• 1882.), књиж.; стекао глас збиркама басана (1911., 1914., 1924.), које у последње време код нас мало неговане. 2) Павле (• 1893.), инж. за хидробиол. и писцикултуру; проучава спец. биљне штеточине и паразите, о којима публ. више радова на фрц. језику; сарадник Свезнања.
ВУКАШИН, срп. краљ (1365.-1371.), потиче из чиновничке властеоске породице Мрњавчевића; 1. пут се помиње 1350. као жупан у Прилепу, затим деспот, најзад (1365.) краљ; потиснуо с власти цара Уроша, али га није лишио живота, како се то после причало; владао у Ј. Србији и држао градове Скопље, Призрен и Прилеп; помагао брата Угљешу, господара драмске и сереске обл., у борби с Турцима (1371.); у боју код Черномена, где је срп. вој. претрпела тежак пораз (26./9.), погинули и В. и Угљеша; В. сломом отпочео низ срп. пораза, који су довели до пада срп. државне самосталности.
ВУКДРАГОВИЋ Михаило (• 1900.), композитор, диригент, проф. муз. шк. Станковић у Београду; компоновао; гудачки квартет, соло-песме, ноктурно за оркестар, дела за клавир, хорове итд.
ВУКЕЛИЋ Звонимир (• 1876.), сатиричар; издавао шаљиви лист Нос и уређивао Хрв. смотру; написао (с М. Огризовићем) Трговину идеја, која није без духа.
ВУКИЋЕВИЋ 1) Веља (1871.-1930.), проф. и политичар; ушао у политику 1906. као нар. посл. радикалне странке; 1. пут мин. грађевина (1921.), а отада променио више ресора; претседник владе (1927./8.); против њега створена сељачко-демократска коалиција; отступио с власти после погибије Павла Радића и Ђуре Басаричека у Скупштини. 2) Ђура (1838.-1910.), политичар и историк; бавио се срп. ист., уставним и канонским правом и политиком срп. нар. црк. аутономије; важнији радови: О глагољском питању, Нар. конгреси овостраних Срба итд. 3) Илија (1866.-1899.), проф. и приповедач; у књиж. пошао за Л. Лазаревићем и Тургењевом; има извесне топлине и несумњивог приповедачког талента, али не и довољно оригиналности. 4) Миленко (1867.-1929.), проф. и историчар; писао доста; најбоље студије дао о лицима и догађајима 1. устанка; гл. дела; Карађорђе (само до 1807.), Краљ Петар и Знаменити Срби муслимани.
ВУКОВАР, град и среско место (10 862 ст.) на ушћу р. Вуке у Дунав (Савска Бан.); дели се на Ст., на д., и Нови на л. обали р. Вуке; трг., инд. и рибарско место; фрањевачки ман.: гмн.
ВУКОВИЋ 1) Влатко († око 1392.), бос. војвода из 14. в. за краља Твртка I; као војвода помиње се од 1378.; разбио Турке код Билеће (27./8. 1388.); командовао бос. помоћним четама и у бици на Косову (1389.), затим био Твртков намесник у Далм. 2) Рокo д-р (• 1883.), ботаничар, цитолог; гл. дела: Језгро и његова деоба у роду карекса, Деоба ћелије код памука. 3) Сава (1740.-1811.), родом из Мостара, нар. добротвор и осн. срп. прав. гмн. у Новом Саду. 4) Сава (1811.-1872.), унук претходног, одлучан противник Срба, ватрен Мађар и мин. правде у мађ. револуц. влади (1849,).
ВУКОВИЋ-ПОДКАПЕЛСКИ Јанко (1871.-1918.), први командант јсл. флоте после предаје а.-у. бродова јсл. властима; погинуо приликом торпедовања његова брода од стране Италијана.
ВУКОВСКО ПОЉЕ, мало карсно п. у зап. Босни; 30 км², надм. в. 1 140-1 190 м; у њему само 2 већа села; стан. већином прав. Срби, поглавито сточари.
ВУКОДЛАК, по целој Евр. раширено веровање да мртав човек излази привремено из гроба, обично само ноћу; првобитно замишљан у вучјем облику; у многом исто што и → вампир
ВУКОМАНОВИЋ 1) Алекса (1826.-1859.), проф. »теорије словесности, ист. књиж. и ист. срп. народа« на београдском Лицеју; издао ист. изворе: Грађа за ист. народа и књиж. срп. (скраћен хронограф с летописима, Житије кн. Лазара. Живот архиеп. Максима и 1 летопис. 2) Мина (1828.-1894.), кћи Вука Караџића, жена претходног, сликарка и списатељка; њене скице и студије портрета налазе се у Музеју кн. Павла; ист. вредност има њен Аутопортрет, затим портрет Симе Сарајлије и Бранка Радичевића; овај последњи идеализован и веома популаран; превела нар. приповетке на нем. (с предговором Ј. Грима), описала своје Путовање по Србији; објавила у Јавору своје Успомене на Бранка Радичевића, пријатеља из младости (→ сл.)
ВУКОМЕРИЧКЕ ГОРИЦЕ, брежуљци ј. од Загреба, са највећом висином од 255 м.
ВУКОТИНОВИЋ Људевит (1813.-1893.), песник и научник рано пришао илирском покрету; спевао читав низ слабих песама и дао неколико прича и драма; много више успеха имао у научном раду на ботаници; уређивао књиж. лист Лептир и практични Господарски лист.
ВУКОТИЋ 1) Јанко (1866.-1927.), арм. ген.; ступио у црног. вој. 1881., после послан на студије у Ит.; у балк. ратовима командовао црног. вој. као бригадир; у свет. рату остао у Црној Гори после окупације и био интерниран, после уједињења преведен у вој. Краљ. С. X. С. са чином дивиз. ген. 2) Петар (1826.-1890.), црног. војвода; таст краља Николе.
ВУК-ПАВЛОВИЋ Павао (• 1894.), флз. писац, гл. дела: Оправљање вјере и Личност и одгој, у којем доказивао да је љубав потстрекач сваког прогреса и свих благородних тежњи које човечанство воде ка највишем добру, а да Је, напротив, жеља за влашћу покретач полит. реакције, егоизма и неизбежних сукоба који у ист. доводе до застоја и опадања.
ВУКСАН 1) Душан (• 1881.), бив. управник музеја на Цетињу; објавио обимну архивску грађу за ист. Ц. Горе, нарочито вазвну за владу и личност Петра П Његоша. 2) Стјепан (• 1875.), песник; објавио много песама и стекао леп глас под псеудонимом Сане Курјаковић.
ВУКЧИЋ Хрвоје († 1416.), бос. војвода; постао вел. војвода 1380.; дуго искоришћавао борбу Сигмунда Луксенбуршког и Ладислава Напуљског око мађ. престола и добио од овог другог назив хрв.-далм. бана (1391.), а и намесника у Хрв. (1398.). Почетком 15. в. био као мали владар, имао широко и богато подручје, са 3 острва, ковао свој новац и подигао живописан град Јајце. Касније пришао краљу Сигмунду (1403.), али неискрено; имао много непријатеља и у Босни и на краљеву двору, због чега се обраћао за помоћ Турцима, доводио их у Босну и са њима задао тежак ударац Мађарима (код Добоја 1415.).
ВУЛВА, стидница (vulva), спољни део ж. полног органа; састављен из полних усница, међуусничног простора и дражице. Полне усне (2 пара) су вел. (спољне) и мале (унутрашње). Међууснички простор садржи: вестибулум, отвор мокраћног канала и вагинални отвор, који је код девојака делимично затворен хименом. Дражица, еректилни апарат, саграђен од шупљикаво спужвастог ткива (corpora cavernosa), које по грађи одговара мушком полном уду; делимично лежи под вел. усницама, док се средњи узвишени део налази испред предњег дела малих усница; изузев вел. усница и делимично малих, сви делови покривени слузокожом. Вулвовагинитис, инфективно обољење вулве и вагине, најчешће код мале ж. деце на које је случајно (сунђером, убрисачем, купатилом, нужником, употребљеним од оболелих лица) или полном злоупотребом пренесена инфекција; изазива га обично гонокока, проузроковач гонореје (трипера); знаци: отеченост и црвенило спољ. и унутрашњих делова полних органа праћени гнојавим цурењем, које обично оставља трагове на рубљу (сваки гнојав траг не значи да је гонореја); тачну дијагнозу даје микроскопски преглед; лечење гонококних в. траје веома дуго.
ВУЛВЕХАМПТОН, варош (133 000) ст.) у з. делу Енгл.; инд. метала и разних возила (аутомобила).
ВУЛГАРАН (лат.), прост, низак, свакидашњи, обичан В.-латински, свакидашњи простонар. лат. језик, којим је говорено у ст. Ит. и из којег су се развили данашњи ром. језици. В. супституција, у наследном праву појава код које се са стране тестатора наследнику (институту) одређује заменик (супститут) за случај да институт буде неспособан за наслеђивање, или да се наследства не прими. Вулгарност, у књиж.: стилска грешка, настаје употребом простачких (некад и непристојних) речи и израза. Вулгата, лат. превод Св. писма из 4. в., од св. Јеронима; званично признат од кат. црк.
ВУЛЕТИЋ-ВУКАСОВИЋ Вид (1853.-1933.), учитељ, потом средњошк. наставник; истакао се прибирањем архл. и етнол. грађе, у 1. реду из Далм. и Б. и X., објавио много ст. натписа и др. извора; гл. радови: Родовник племства Овчаревића, Срп. нар. везови 1, Ст. нацрт Смучке Жупе, Погребни обичаји код Јж. Сл., Родословље породице Охмућевића, Нар. суд на о. Мљету.
ВУЛИЋ Никола д-р (• 1872.), проф. унив. у Београду, историчар и археолог; бавио се готово искључиво књиж. и ист. студијама грч. и рим. старине и наших земаља; објавио много натписа из наших земаља; нарочито лепе резултате имала његова ископавања у Требеништу.
ВУЛИЋЕВИЋ 1) Вујица (1773.-1828.), војвода, истакао се у 1. устанку и постао војвода још 1805.; побегао из Србије 1813., па се вратио после 2. устанка; на захтев кн. Милоша наредио да убију Карађорђа (1817.) који му је био кум; био члан срп. депутације у Цариграду (1820.-1826.) за решење срп. питања; провео неко време у заточењу. 2) Људевит (1839.-1916.), књиж. моралист; покренуо у Пуљу лист Il Pensiero (1871.), али за кратко време; истакао се борбом против клерикализма и сервилизма, а одушевљено прихватио борбу за срп. нар. мисао и слободу; као публ. писао много, на срп. и ит.; трајну вредност имају његови топли лирски и високо морални списи: Моја мати, Молитва на Шипану, Сила у савјести, Моја вјера.
ВУЛКАН 1) рим. бог ватре и металургије, син Јупитера и Јуноне, а муж Венерин; пошто је рођен ружан, мајка га бацила с Олимпа, тако да је остао и сакат; имао ковачнице под Етном, где је радио заједно са Киклопима. 2) купаст брег од материјала избаченог ерупцијама (лава. вулкански песак, пепео, бомбе, лапили кроз вулкански канал) који се завршава левкастим проширењем (гротло, кратер) и који је у вези са земљином унутрашњошћу; у Југославији нема живих в., али има вулканских брегова очуваних из недавне геол. прошлости (у околини Врања, Кратова, Злетова, Митровице итд.). В. од муља, мале купе од муља, који избацују и таложе извори у чијој води има гасова угљоводоника и угљен-диоксида; личе на вулк. купе, мада с правим в. најчешће немају никакве везе. Вулканизација, процес стварања гуме из каучука мешањем са сумпором и загревањем (топла в.), или мешањем раствора каучука и сумпор-монохлорида (хладна в.); чини каучук еластичнијим и постојанијим; зависно од количине сумпора или сумпор-монохлорида добива се мекша и тврђа гума. Вулканске стене, постале очвршћавањем материјала који избацују вулкани → еруптивне стене. В. уље, мазиво за вагонске осовине; добива се механичким чишћењем остатка нафте, после издвајања гасног уља. Вулкан-фибер, јака пергаментна хартија слична кожи; добива се пресовањем танких листова хартије, претходно потопљених у концентрисани раствор цинк-хлорида; употребљава се као ел. и топлотни изолатор, за дихтовање и израду путничких потреба.
ВУЛОВИЋ I) Љубиша д-р (• 1879.), проф. оториноларингологије у Београду; гл. научни рад; Тонзиларни проблем. Сарадник Свезнања за оториноларингологију. 2) Љубомир д-р (• 1896.), лекар и научник; гл. дела: Рана дијагноза конгениталног луеса, Туберкулоза одојчета, Исхрана одојчета, Лечење деце троване содом; сарадник Свезнања за дечју медицину. 3) Љубомир (1876.-1917.), арт. мајор, члан Извршног одбора четничке организације у Врању; на солунском фронту повереник пуковника → Д. Димитријевића-Аписа, са којим је заједно ухапшен; осуђен и стрељан код Солуна. 4) Светислав (1847.-1898.), критичар и књиж. историчар; по струци био правник, али прешао у гмн. за проф. (1870.), затим на Вел. шк. (1881.); истакао се најпре својим поз. критикама, па онда биогр. и импресионистичким студијама о Ђ. Јакшићу, С. Милутиновићу и Његошу; свој прир. полет изгубио кад је почео да пише научно као стручан професор; стога његова вел. студија о Б. Радичевићу суха и сувише књишка; писао и о ст. срп. књиж.; из те обл. најбоља му је студија о св. Сави.
ВУЛФ Вирџинија (Woolf, • 1882.), енгл. списатељка; пише романе, есеје и књиж, критике; гл. дела: Јаковљева соба, Госпођа Даловеј, Орландо, Таласи.
ВУЛФЕНИТ, жута оловна руда; молибдат олова (Pb MoO₄ ); тетрагоналан минер, жуте и наранџасте боје, мале тврдине (3): важна руда молибдена који се употребљава у инд. челика; налази се обично у оловним галенитским рудницима; код нас га има у Межици у Слов.
ВУЛФИЛА (Wulfila, 311.-381.), еп. з.-готског племена Малих Гота, насељених у то време у данашњој Буг. и Србији; присталица Аријеве јереси; саставио азбуку за готски језик и превео Св. писмо; његов превод претставља најстарији књиж. споменик Евр., после Грка и Латина; сачувао се у одломцима (Сребрни кодекс) у Упсали, Риму и Милану.
ВУМЕРА, равна или мало издубљена дашчица, дуга 0,50-0,75 м, на крају сужена у дршку; по правилу има 1 зуб (куку); служи бацању малих копаља, која се наслањају на тај зуб; у употреби поглавито код Аустралијанаца и Ескима.
ВУНА, длакави огртач којим је овца обрасла, састављен од вунених влакана, испреплетаних у међусобно повезане праменове, који скупа чине вунени огртач (→ руно); од вел. користи по човека, јер му служи за одећу; количина и каквоћа различита код разних раса оваца. Количина се креће од 1-5 кг, а квалитет варира од најбоље (мерино-в., свилоруне) до најгрубље од примит. домаћих раса оваца. Квалитет се цени према дебљини и вијугавости појединих влакана: уколико су влакна тања, под условом да су у целој својој дужини што уједначеније дебљине, и уколико су еластичнија, утолико је квалитет бољи. Класирање в. врши се по следећој скали:
Најбоља в. наших домаћих оваца спада у класу C. В. вештачка → вештачка вуна.
ВУНТ Вилхелм (1832.-1920.), нем. филозоф и психолог; радио у свима обл. флз.; гл. претставник физиол. и осн. експерименталне псих.; у флз. заступа гледиште метафиз.-етичкога идеализма, по којем је последњи принцип света дух, изражен у свом развићу као материјална стварност; гл. дела: Предавање о људској и животињској души, Психологија народа.
ВУОКСЕНА, р. у Финској; постаје као отока Карелских Јез., а улива се у јез. Ладогу; дуга 121 км; на њој водопади Иматра.
ВУПЕРТАЛ, град (408 000 ст.), н. назив (од 1930.) за спојене нем. градове Елберфелд и Бармен, с околним оп. у долини р. Вупер (д. притока Рајне) у з. Нем.; вел. инд. град (ткст., метална и хем. инд.).
ВУРБЕРГ, 12 км од Птуја, 422 м надм. в., санаторијум рус. друштва Црв. крста за плућну тбк.
ВУРНИК Станко д-р (1898.-1932.), кустос Етногр. музеја у Љубљани; бавио се проучавањем нар. ум. и материјалне културе Словенаца; био веома активан и као муз. историчар и стручњак; гл. расправе: о авби и печи код Слов., о слов. сеоској кући, о белокрањском муз. фолклору.
ВУСТЕЈНЕ Карел (Woestijne, 1878.-1929.), фламански песник; у песмама дао израза растрзаној души модерног човека; своју ум. назвао неокласицизмом.
ВУТА, фута, вутарка, утајка, назив за вунену ж. прегачу у Црној Гори и Ј. Србији; у околини Скопља в. су укусни радови у ћилирмарској тхн.
ВУ СУНГ, претпристаниште Шангаја (Кина).
ВУЧАК → лупина.
ВУЧАНГ, варош (1 475 000 ст.) у Кини на р. Јангцекјангу; ткст. инд. (свила, памук).
ВУЧАРИ, у зап. сх. крајевима поворке младића огрнутих вучјим кожама, које претстављају оваплоћене претке; иду с огрнутим кожама убијених вукова и скупљају дарове; у вези с овим и обичај у ср. и зап. Босни да о свадби буду »вукови«, група младића који праве буку.
ВУЧАЦ 1) (Lycium europeum, фам. Solanaceae), трнасти жбунић, делом опуштених грана, елипсастих листова, у чијем пазуху 1-4 црвенољубичастих цветова; плод издужена јасноцрвена бобица; пореклом из Кине. 2) → гангрена. 3) → вучји боб.
ВУЧЕВИЦА, план. у Босни, си. од Чајнича; највиши врх Голеш 1492 м.
ВУЧЕТИЋ 1) Антоније (1845.-1932.), дубровачки историчар и управник дубр. држ. архива; сав живот посветио ист. Дубровника; писао доста, али није обухватао већа питања и целине; издао доста корисне грађе; највише се бавио питањима из 17. в. 2) Јован (1865.-1925.), рођен у Далм., шеф полиц.-тхн. службе у Лаплати (Аргентина); у исто доба кад и Хенри у Енгл., потврдио у примени ваљаност идентификације помоћу отисака прстију. 3) Никола д-р (• 1861.), познат практичан лекар, има популарних, научних мед. и белетристичких радова. 4) Пашко (1871.-1925.), сликар и вајар; радио портрете, фигуре у прир., актове, иконе, композиције и копирао фреске; 1 од наших првих пленериста.
ВУЧИНИЋ Раде, капетан, родом из Далм.; ишао (1809.) у Букурешт, Беч и Париз са мисијом да створи везе међу Наполеоном и Карађорђем; срп. тражење заштите Наполеон примио благонаклоно, али с резервом; Фрц. га неко време задржала за случај да јој затреба споразум са Србима.
ВУЧИТРН, варошица и среско место (5274 ст.) на Косову, на д. страни Ситнице (Моравска Бан.); у ср. в. знатно и живо место; у тур. доба све до 18. в. у њему било средиште санџака; у средини варошице развалине ст. града.
ВУЧИЋ, члан скаутске организације који не сме да има више од 11 год.; јединица в. чопор.
ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ Тома (1787. или 1788.-1859.). војвода; борбен и отресит човек, који се истакао још у 1. устанку; за владе кн. Милоша почео каријеру као његов момак, а завршио као гл. саветник; спочетка му био одан и угушио 2-3 буне у народу; разишао се с њим после кн. Милетине буне, одн. од 1835., после чега се ставио на чело опозиције, која хтела да ограничи кнежеву самовољу и уведе уставност; после доношења тур. устава (1838.) постао држ. саветник и знатно допринео Милошевом одласку из Србије; водио борбу против кн. Михаила и стога за извесно време протеран из Србије; помоћу тур. власти успео да дигне буну против кнеза (1842.), да разбије његову војску код Крагујевца и да га нагна да напусти Србију; добио чин војводе; према учесницима из катанске буне поступио сурово (1844.). Од 1848. почео борбу и са кн. Александром и највише допринео с Илијом Гарашанином кнежевом паду (1858.); у борби није бирао средства, нити знао меру; Милош му се по повратку у Србију љуто осветио; задржао га у затвору све до смрти; веровало се да је био отрован; у полит. животу није имао никакве идеолошке линије, али изванредно осећао нар. расположење и знао да општи с народом. Вучићевци, присталице уставобранитеља у Србији; усвојили то име 1. пут после 3./6. 1839., када Тома В. П., по одласку кн. Милоша, постао 1 од 3 намесника Милошева болесна сина Милана; од 1845., пошто се В. одвојио од др. истакнутих уставобранитеља и напустио кн. Александра, в. се називале само његове личне присталице.
ВУЧЈА (КУРЈАЧКА) ЈАБУКА → аристолохија.
ВУЧЈА ЈАМА, дубља јама у чију унутрашњост пободено оштро коље, а чији је отвор покривен грањем или чим другим; раније искоришћавана за лов вукова; данас се примењује против тенкова.
ВУЧЈАК 1) план. (1121 м) између р. Уне и Унца (Врбаска Бан.). 2) план. (377 м) у Бос. Посавини, з. од ушћа Босне. 3) пас сличан вуку; има неколико раса овчарских или луксузних паса ове врсте. 4) зуб код животиња, нарочито код мужјака, усађен на простору између секутића и кутњака.
ВУЧЈА ЛИКА, Хајдучка опута (Daphne mezereum, фам. Thymeleaceae), листопадан шиб, висок преко 2 м, овално ланцетаста листа, црвена, миришљава цвета који се јавља пре листања; плод црвена бобица; расте на влажној земљи у листопадној, ређе четинарској шуми, на пропланцима, поред шумских потока, претежно у монтанском и субалписком региону; распрострањена готово у целој Евр., у Сибиру, на Кавказу, у М. Аз.; гаји се и као украсна; иначе род Daphne има око 50 врста, распрострањених у Евр. и Аз.; у медитер. области и код нас расту више зимзелених врста; јеремијчак (D. Blagayana), D. cneorum, D. laureola, D. oleoides, и др.
ВУЧЈА НЕПЦА, делимичан или потпуно процеп тврдог непца, тако да су уста и нос у вези; деца се рађају с овим недостатком; лечење операцијом. В. чељуст, урођени недостатак дела непца, у виду уздужне бразде, кроз коју су спојене носне дупље и уста; праћен је процепом усне (зечја усна); лечи се операцијом.
ВУЧЈА ПЛАНИНА, план. с. д Блашић-План. (Врбаска Бан.), 1383 м.
ВУЧЈА СТОПА (Aristolochia clematitis, фам. Aristolochiaceae, поред путева, по камењару, рудинама, истера из ризома једногод. усправно зељасто стабло срцастих листова; у пазуху листова више јасножутих цветова с круницом при дну округласто проширеном, затим издуженом у цев и на ободу 1 делом извушеном у језик (→ сл.).
ВУЧЈИ БОБ, вучац (Lupinus albus, фам. Papilionaceae), зељаста једногод. лептирњача из ј. Евр.; расте по ливадама, шумарцима и сл.; перасто дељеног листа; цвасти главице с белим а при врху плавим цветовима.
ВУЧЈИ ДО, место у Опутној Рудини, недалеко од Билеће, где су Црногорци и Херцеговци, под кн. Николом, 16./7. 1876. однели победу над тур. вој. Муктар-паше.
ВУЧЈИ ХЛЕВ (Boletus granulatus, фам. Роlуроrасеае), гљива из групе базидиомицета; на плодоносном телу се разликује шешир и дршка; на доњој страни загаситожутог или црвенкастожутог шешира, широког 5-10 см, налазе се цевчице у којима се образују споре; једе се.
ВУЧКОВИЋ Војислав д-р (• 1910.), композитор, диригент Беогр. филхармоније; теориска дела: Муз. као инструмент пропаганде, Материјалистичка флз. ум.; композиције: муз. еп Пирати и др.
ВУШКОВИЋ Дујам, сликар из 15. в.; радио у Шибенику; дела му се нису очувала.
ВХОД, у прав. богослужењу обилажење свешт. из олтара кроз храм опет у олтар; мали в. се врши с кадионицом или еванђељем, вел. в. са св. тајном на литургији.