Свезнање Ђ
| СВЕЗНАЊЕ |
Ђ, ђ 1) 6. слово ћирилице (у црксл. ђерва); đ, dј (»ђе«), 8. слово латинице. 2) звучно предњонепчани африкат.
ЂАВАТ, важан превој (1 179 м) у Ј. Србији, на план. пречаги између Преспанске Котлине и Пелагоније; преко њега иде пут из Битоља у Охрид, некада 1 од најважнијих балк. путева (Драч-Охрид-Битољ-Солун; ст. Via Egnatia).
ЂАВО (грч.: диаболос = опадач, клеветник), сотона (јевр.: сатана), оваплоћење зла: отпадник и противник божји и непријатељ људи; по библ. схватању, анђео који отпао од бога; по нар. веровањима Јж. Сл. и др. народа, ђ. се јавља и као самостално божанство зла насупрот богу, претставнику добра (дуализам); с претставама о ђ. у нар. веровању спојене многе преставе о злим демонима и дивовима (изванредна снага. али и глупост итд.); ђ. може да се промеће у вука, пса, човека и др.; његово име не ваља ни поменути.
ЂАВОЉА ОСТРВА (Iles du Diable), 3 о. и. од Фрц. Гујане (Ј. Амер.) на којима се држе фрц. кажњеници.
ЂАЈА 1) Иван д-р (• 1884.), биолог, проф. унив. у Београду, 1. проф. посебно осн. катедре за фзл.; дао многе научне радове о телесној топлоти, биоенергетици, ферментима и др. 2) Јован (1846.-1928.), проф., политичар и новинар; 1 од осн. радикалне странке и мин.; каријеру завршио као посланик у Софији; писао хладно, логички и веома исправно, али само кратке новин. чланке; одличан његов превод Манцонијевих Вереника.
ЂАКОВА БУНА, избила јануара 1825. у Азањи против кн. Милоша, под вођством Милоја Поповића, званог Ђака, из села Кусатка, прво писара, затим трговца; угушио је Тома Вучић Перишић; Поповић ухваћен и убијен.
ЂАКОВИЋ Исаија († 1708.), митрополит карловачки; с патријархом Арсенијем III водио сеобу Срба у Уг. и преговоре о аустр. властима за добивање привилегија срп. народу; наследио патријарха Арсенија, али умро неколико месеци после тога у Бечу, под сумњивим околностима; био 1 од интелектуалних вођа целог срп. покрета 1690.-1708.
ЂАКОВИЦА, варош и среско место (13 700 ст.) у Метохији (Зетска Бан.); постала у почетку 17. в.; у последње време тур. владавине у њој владала вел арб. анархија. Ђаковачки Хас, обл. з. од Метохије, између р. Ереника, Белога Дрима и арб. границе; гл. место Ђаковица.
ЂАКОВО, варош и среско место (7 099 ст.) на граници Посавине и доње Подравине (Савска Бан.); седиште кат. биск.; кат. богословија; величанствена црк. св. Петра, коју подигао (1866.-1882.) → Штросмајер. Ђаковштина, веома плодан крај око Ђ. у Слав.; поред домаћег стан. доста насељених Немаца, Чеха и Мађара.
[Illustration]
ЂАКОМЕТИ Паоло (Giacometti, 1817.-1882.), ит. драматичар; дела: Грађанска смрт, Марија Антоанета, Песник и балерина, Четири жене у кући и др.
ЂАКОН (грч.: слуга), најнижи степен свешт. чина, не може сам вршити богослужење, већ само помаже свешт.; у прва хришћ. времена, апостоли, заузети проповедањем, изабрала су 7 ђ.: Стеван, Филип, Прохор, Никанор, Тимон, Пармен и Николај. Ђаконик, соба покрај олтара у којој се чувају предмети потребни за богослужење, названа тако што се ђакони брину о чувању. Ђакониса, у хришћ. црк. службенице посвећене за помагање при црк. обредима код жена (крштења); укинуте у 11. в.
ЂАЛИЧЕ, план. (2 484 м) у Арб., у обл. Љуме, код састава Црног и Белог Дрима.
ЂАЛСКИ Ксавер Шандор (Бабић Љубо, 1854.-1935.), књиж.; рођен у загорској племићкој породици; име Ш. Ђ. узео по деду с мајчине стране; загребачки вел. жупан (1917.), истицао се у политици од 1903. као присталица сх. јединства, а напустио је од 1920.; најбољи хрв. романсијер, реалист, али с осетном примесом идеализма и вел. нац. осетљивошћу; једини недостатак његових списа крут стил и језик који нема правилности ни правог нар. духа; иначе, по својим концепцијама, Ђ. био дубљи, културнији и са ширим погледом него и један хрв. писац из његовог и претходног доба; његове многе приповетке из загорског живота, постале под утицајем Тургењева, имале заслуженог успеха; у њима било лепих запажања, присног саосећања, ум. разраде и пуно новине; нису све једнаке вредности, али ниједна није без ње; доцније се дао на писање романа, најбољи му Освит, роман из доба стварања илирског покрета, који. има полета, снаге и занимљивости; поред њега значајни и: Јанко Бериславић, Радмиловић и За материнску ријеч, у којима дао своју пуну меру.
[Illustration]
ЂАМОЊИЋ Бернардо (Zamagna, 1735.-1820.), најзначајнији дубр. нлат. песник; превео с грч. на лат. Одисеју, све Хезиодове песме и др.
ЂАУРИ → Каури.
ЂАЧКЕ ДРУЖИНЕ, јављају се међу срп. ђацима по Аустр. и Мађ., по угледу на нем. Burschenschaften; израз су нац. романтизма и жеље да омладина игра извесну улогу у јавном и књиж. животу; карактер ђ. д. спочетка више књижеван, али увек има и извесних нац. тенденција; 1. омладински круг за који се зна био 20-тих год. 19. в. у Грацу, а припадали му, међу др., Љ. Гај, Д. Деметар, М. Балтић и Б. Петрановић; сегединско друштво из 1835. носило карактеристичан назив Младо једињење; веома важни кругови се образовали у Пожуну око Љ. Штура и Пешти око чувеног панслависта Јана Колара; у њима се васпитали, поред осталих, Ј. Штросмајер, Светозар Милетић и Гај; та омладина дала потстрека и др. срединама и постала веома активна, нарочито у покрету 1848.; после обнове уставног живота у Аустр. од 1860.-1870., наишао нови нараштај омладине, чији претставници у књиж. били романтичари (Змај, Ђ. Јакшић, П. Костић и др.), а у полит. потпуни либерали; покрет водили Светозар Милетић и Владимир Јовановић; гл. носиоци Срби из Војводине; 1866. створили организацију Уједињене омладине срп., која брзо дошла у сукоб с режимом кн. Михаила у Србији; тај покрет сузбила најпре социјалистичка активност Светозара Марковића и његове групе, а смртни му удар задали неуспех б.-х. устанка и ратова од 1875.-1878., и закључ-*
File: 0365.png---\kuzmanm\Rasic\--------------------------------------
- ци берлинског конгреса; ђ. д., с претежно књиж.-дебатерским
карактером, одржавале се од 30-тих год. готово у свима гмн. срединама; у Београду била чувена дружина Нада (1. мушка гмн.), а у Бечу Зора, у коју улазили сви Срби академичари; нека од тих друштава издавала и своје листове, литографисане, писане руком и штампане; од таквих листова најпознатији београдско Побратимство, орган друштва тог имена са Вел. школе, и бечка Зора; почетком 20. в. ђ. д. почињу да стичу заверенички карактер; стварала се организација нац. студената, који су хтели да се свим средствима боре за уједињење свих Јсл.; таква друштва била веома активна у Б. и X.; организовали их В. Гаћиновић и Д. Митриновић, а из њих изишли Г. Принцип, Т. Грабеж и др. атентатори и завереници против Франца Фердинанда; та организација, која се раширила по свима јсл. земљама, била угушена од аустр. власти тек пошто избио свет. рат 1914.
ЂЕВЂЕЛИЈА, варошица (5 000 ст.) у Ј. Србији, на д. страни Вардара; погранична жел. станица на прузи Београд-Солун; у околини многи трагови насеља из преист. доба и ранијих ист. епоха; развила се у 2. пол. 19. в. од незнатног села у вези с развитком. гајења свилене бубе; вел. извоз чаура: сем тога гајење памука, винограда и воћа; у околини сумпоровита Негорачка Бања и више минер. извора.
ЂЕМ (тур.), металан део узде, који се коњу ставља у уста; једноставан, а не преломљен, као што је случај код трензле.
ЂЕНАРЂЕНТУ, највиша. пл. на о. Сардинији (1 835 м).
ЂЕНЕЛИ Бонавентура (Genelli, 1798.-1868.), нем. цртач и сликар класичар из групе назаренаца; познат као илустратор Омира, Дантеа и фантастичних сцена.
ЂЕНЕРАЛ → генерал.
ЂЕНОВА, гл. град (608 000 ст.) пров. Лигурије и пристаниште на Ђеновском Зал. Лигурског М. (сз. Ит.); ст. град, многе палате, јако утврђење, катедрала (1307.-12.), унив. (1773.), в. трг. шк. и гак. за бродоградњу, звездара; инд. бродова, машина, свиле итд.; добро уређено пристаниште за прекоморску и обалску пловидбу, ратно пристаниште, жел. раскрсница; веома жива трг. Ђеновска конференција (10/4.-19./5. 1922.), сазвана енгл. иницијативом, имала задатак да изнађе решење евр. екон. кризе; биле заступљене 32 државе; због супротности мишљења резултат јој био незнатан; није пристала на претресање полит. питања и разоружања; донела неколико теориских одлука о екон. проблемима и решила да др. конференција проучи питање реконструкције Рус.
ЂЕНОВИЋ, село у Боки (срез Котор), знатно поморско вој. место с многим установама ратне морнарице.
ЂЕНТИЛЕ 1) Ђовани (Gentile, • 1875.), ит. филозоф; поред Крочеа, гл. заступник модерног ит. идеализма; дела: Акт мишљења као чисти акт, Реформа хегелијанске дијалектике, Систем логике као теорија сазнања. 2) Ђ. да Фабриано (око 1370.-1427.), ит. сликар; 1 од зачетника ренесансног сликарства, али везан за средњев. традицију.
ЂЕРАМ (тур.), врста бунара, веома карактеристичан за Панонску Низију и суседне обл.; вода се вади помоћу једноставне направе: већи суд за црпање учвршћен дугом мотком или ланцем за дебљу мотку, добро учвршћену за вертикално укопан стуб; клин служи као осовина, а на краћи, дебљи крај мотке још се стави какав терет.
ЂЕРДАН (тур.), огрлица; накит који се носи око врата; низови сребрног или зл. новца или зрна бисера. стакла и сл.
ЂЕРДАП, пробојница Дунава кроз Ј. Карпате, између Панонског и Понтиског Басена, највећа пробојница у Евр. (дуга око 130 км), састављена од 4 клисуре (Голубачка Кл., Госпођин Вир, Казан и Сипска Кл.), растављене љупковском, доњомилановачком и оршавском котлином; клисурске стране највише у Госпођином Виру (260-300 м, местимице до 500 м); у Казану Дунав најужи (150-170 м) и најдубљи (20-53 м), а најнепогоднији за пловидбу у Сипској Клисури, због остењака и стеновитих преграда у кориту; на странама пробојнице терасе из терцијара и дилувијума из доба њеног стварања.
[Illustration]
ЂЕРДЕК (тур.), ложница, брачна соба, прва брачна ноћ; свођење младенаца у ђ. 1 од гл. момената на свадби у многим нашим крајевима.
ЂЕРЂЕЛЕЗ Алија, гл. јунак нар. поезије јсл. муслимана; ставља се у 15. в., уз Змај-Огњеног Вука; његово подручје делатности било цело Подунавље од Будима до Смедерева и Босна; мисли се да је то јунак Али-бег, 1. управник смедеревског санџака.
ЂЕРЖИНСКИ Феликс (1877.-1926.), рус. револуционар; до фебруарске револуције (1917.) често затваран и прогањан; после револуције истакао се, као члан Централног комитета бољшевичке странке, радом на реорганизацији саобраћаја у СССР и индустрализацији земље; познат и са свирепости које починио као претседник Чеке.
ЂЕРЗОН Јохан (Dzierzon, 1811.-1906.), пољ. свешт., чувен пчелар; објавио своја запажања о → партеногенези код пчела; 1 од твораца пчеларења с покретним саћем, тј. рационалног пчеларства; по њему се сви типови кошница с покретним саћем, које се отварају са стране, називају ђерзонке.
ЂЕРМАН, Герман, у сев. Буг. и у си. Србији демон од ког зависи киша; једног дана у току апр. или маја (у неким крајевима редовно 25./5.) врача се за кишу: направе Ђ., лутку од земље, или узму метлу од неке трудне жене, и оките крпама, па је опреме као правог мртваца и плачу над њом; сутрадан је опоју и сахране у раку или баце у р.
ЂЕРМАН ПЛАНИНА, сз. од Криве Паланке (Вардарска Бан.), висока 1547 м.
ЂЕТИЊА, р. у Србији, л. притока Зап. Мораве; дуга 63 км; извире испод пл. Таре, улива се испод Овчарско-Кабларске Клисуре.
ЂЕЧЕРМА → јечерма.
ЂИЈА-ЛОНГ, цар Анама и Коншиншине (1802.-1820.), присталица Фрц. и савезник Луја XVIII.
ЂИКИЋ Осман (1879.-1912.), песник и јавни радник; родио се и умро у Мостару; међу првим мусл. прихватио срп. нац. идеју и живо радио за њу; спочетка се бавио књиж. и певао углавном лирске песме; од 1906. сарађивао у мусл. опозиционим листовима у Сарајеву и Мостару, а 1910. покренуо свој лист Самоуправу; присталица демократске идеје и нац. борбености; гл. секретар култ. друштва Гајрета (1909.-1912.), чији орган истог имена претворио у породични мусл. забавни лист.
[Illustration]
ЂИНЂИБЕР → исиот.
ЂИНЂУВА (тур.), прост накит од јевтиних разнобојних стаклених зрна; носе га сеоске девојке и деца.
ЂИНЂУВАК → дивља проја.
ЂИНОКАСТРО, варош у Арб. → Аргирокастро.
ЂИПША → Дивша.
ЂИРАЛДИ Ћинцио (1504.-1573.), ит. драматичар, приповедач и песник; нарочито му позната трагедија Орбека; најобимније дело Екатомити, збирка од 100 новела, из којих Шекспир узео грађу за, Отела.
ЂОБЕРТИ Винченцо (Gioberti, 1801.-1852.), ит. филозоф и државник; својим ист. списима много допринео уједињењу Ит.
ЂОВИНЕЦА (ит.), фашистичка химна.
ЂОВО Паоло (Giovo, 1483.-1552.), ит. историчар; оставио дело Historiae sui temporis.
ЂОГАТ, коњ беле боје (→ белац).
ЂОЈА Флавије, ит. морепловац из 14. в.; усавршио компас.
ЂОКИЋ Душан (• 1869.), б. судија и адв.; превео с фрц.: Евгенија Гранде од Балзака, Манон Леско од А. Превоа, Картузијански манастир од Стендала, Богородична црква у Паризу од В. Ига, Госпођа Бовари од Флобера, Тартарен Тарасконац п Приче из мог млина од А. Додеа. Жил Блаз од Лесажа итд.
ЂОКОНДА → Мона Лиза.
ЂОЛИТИ Ђовани (Giolitti, 1842.-1928.), ит. државник и вођ либералне странке, више пута мин. и претседник владе; веома утицајан у предратној Ит., присталица тројног савеза, мада 1914. одбио да ступи у рат против Антанте; склопио с Југосл. уговор у Рапалу (1920.); написао Успомене из мог живота.
ЂОМЕЛИ Николо (Giomelli, 1714.-1774.), ит. композитор напуљске шк., директор конзерваторијума у
File: 0366.png---\kuzmanm\Rasic\--------------------------------------
Вен., папски капелмајстор у Риму; компоновао: опере, ораторијуме, мисе, хорове, Мизерере и др.
ЂОН, доњи део обуће израђен од дебеле ђонске коже, гуме итд, Ђонска кожа, уштављене тешке говеђе коже.
ЂОРДАНО 1) Бруно → Бруно Ђ. 2) Лука (1632.-1705.), ит. сликар, радио у Напуљу и Риму вел. декоративне композиције у барокном стилу. 3) Умберто (• 1867.), ит. композитор опера, које се одликују мелодијом и инструментацијом; гл. дела: Мартин, Андре Шеније, Регина Дијац, Федора, Мадам Сан-Жен и др.
ЂОРЂЕ 1) св., кападокиски кнез, умро мученичком смрћу* за владе Диоклецијана (303.). 2) Кратовац св., срп. кујунџија из Кратова, ког Турци присиљавали у Софији да пређе на ислам; кад у томе нису успели, спалили га на ломачи (10./2. 1515.); проглашен за светитеља као Георгије Нови. 3) Сколарије, виз. хуманист из 15. в. и цариградски патријарх; противио се свим предлозима за унију са кат. црк. 4) Трапезунтски (1396.-1486.), виз. хуманист; после пада Цариграда живео и умро у Ит.; превео на лат. Аристотелову Реторику.
ЂОРЂЕ, зетски краљ из 1. половине 12. в., син Бодинов; у 2. делу владе подигао углед Зете; збачен помоћу грч. војске и одведен у Цариград у ропство.
ЂОРЂЕ (Максим) Бранковић, срп. деспот и архиеп. (1486.-1516.), син слепог деспота Стевана II, наследио у Срему деспотско звање од свог брата од стрица, Змаја деспота Вука; уживао вел. поверење мађ. краља Матије Корвина, који му дао за жену арагонску принцезу Изабелу, рођаку своје жене; разочаран у животу, одрекао се власти и замонашио 1499.; после отишао у Влашку, где се истакао као организатор рум. прав. црк. и мудар посредник; ту постао и митрополит 1508.; вратио се поново у Срем, где с мајком Ангелином подигао ман. Крушедол, у којем умро (18./1. 1516.); срп. црк. прогласила га за светитеља.
ЂОРЂЕ, Бугарска: 1) Тертер → Георги Тертер. Енглеска: Ђ. I-V → Цорџ. Грчка: Ђ. I, грч. краљ (1861.-1913.), син данског краља; приликом његовог ступања на престо Енгл. уступила Грч. Јонска O., која бечки конгрес ставио под њену заштиту; водио 3 рата с Турцима (1878., 1897. и 1912.) и 1 са Бугарима (1913.); у току тих ратова Грч. добила Тесалију, о. Крит, ј. Македонију и ј. Тракију. 2) Ђ. II, грч. краљ (1922.-1924.), дошао на престо после абдикације овог оца Константина; морао да напусти земљу крајем 1923.; враћен на престо крајем 1935.
ЂОРЂЕВИЋ 1) Андра (1854.-1914.), политичар; од 1884. проф. на Вел. школи, на којој предавао римско, а затим грађ. право; припадао напредњачкој странци; први пут изабран за посланика 1893.; био 3 пута мин.; правде (1894.) и просвете (1894. и 1897.); као мин. просвете хтео да смањи број гмн. а да повећа број стручних шк.; био цењен и као правник. 2) Влада Р. (• 1869.), композитор, проф., фолклорист; највећу делатност показао у обл. сакупљања, бележења и хармонизовања нар. песама; компоновао и оригиналне композиције, као и литургију за м. и мешовит хор, песме за глас и клавир; написао Школу за виолину и Општу теорију муз. 3) Владан д-р (1844.-1930.), лекар и политичар, 1. хирург у Србији; био веома активан члан романтичарске срп. омладине и 1 од њених најревноснијих писаца; 1872. основао Срп. лекарско друштво, а 1876. био међу покретачима срп. Црвеног крета; за време ратова 1876.-1878. био на челу вој. санитета; 1884.-1885. претседник београдске оп.; 1887. постао мин. просвете и ушао у политику; бивао посланик у Атини и Цариграду; од 1897.-1900. претседник владе; његов режим, уствари режим краља Милана, добио назив »владановштина« и окарактерисан као личан и диктаторски; после веридбе краља Александра с Драгом Машин, прешао у опозицију и остао у емиграцији; сигурно најплоднији срп. писац; у младости писао драме, путописе, приче и романе, на што се вратио и пред крај живота (Цар Душан, Голгота); осим стручних ствари (Историја срп. вој. санитета), писао као успомене савр. ист. о срп.-тур. и срп.-буг. рату, о свом посланиковању (Србија и Грч., Србија и Тур.), о слому династије Обреновића; почео 1927. објављивати овоје Успомене, од којих изишла 1 књ.; у последње време бавио се много ист. Црне Горе у 18. и 19. в. и објавио о том више списа; као историчар тенденциозан и непоуздан. 4) Властимир (• 1899.), инж агр., стручњак за биљну производњу; гл. дела: Поука о гајењу уљаних усева; сарадник Свезнања. 5) Ђорђе (• 1863.), ген. и вој. писац; учествовао у рату 1885.; командовао Краљ. гардом 1901.-1903., а у рату 1914.-1918. арм. коњицом, срп. трупама у Афр. и коњ. див.; гл. дела; О даљном јахању, Улога 4. пеш. пука, Успомене из срп.-буг. рата. 6) Ђорђе д-р (1885.-1935.), проф. мед. фак. у Београду, научни радник и писац стручних расправа из венерологије и дерматологије. 7) Живојин д-р (• 1874.), зоолог, проф. унив. у Београду и осн. савр. метода зоол. испитивања код нас; многобројни радови о фауни Србије и Балк., паразитске протозое и др. 8) Јован (1826.-1900.), проф. и књиж.; значајан просветни и полит. радник у Војводини; у Н. Саду основао 1. стално срп. нар. позориште; 1868. постао 1. управник и драматург Нар. поз. у Београду; писао чланке и студије о поз. и преводио поз. комаде са нем. и мађ.; дао оригиналан, некад хваљен, драмски рад Маркова сабља; написао неколико ист. биографија и 1898. издао Општу историју; његова песма Боже правде узета за срп. нар. химну, а данас њом почиње и завршава и јсл. химна. 9) Пера (1855.-1902.), филолог; проф., држ. саветник и сенатор; написао неколико цењених расправа о језику (о пад. без предлога, о реду речи), малу догматичарску и шаблонску Теорију књиж., која дуго служила као шк. уџбеник; уз Љ. Стојановића био гл. издавач Вукових списа. 10) Петар д-р (• 1874.), проф. бот. на Пољопр. фак. београдског унив.; гл. дела: Armillaria mellea, Бактериоза слав. храстова, Болест брестова у слав. шумама, Анат. грађа дрвета итд. 11) Тихомир д-р (• 1868.), етнолог, проф. унив. у Београду, објавио различиту архивску грађу, издавао и уређивао 1899.-1903. часопис Караџић; гл. дела: Цигани у Србији, Македонија. Из Србије кн. Милоша, Наш народни живот, Медицинске прилике за време 1. владе кн. Милоша.
ЂОРЂИЋ (Ђурђевић) 1) Игњат (1675.-1735.), крштено име Никола, последњи изданак свог рода, најпре члан исусовачког после бенедиктинског реда, учен теолог, историчар и 1 од најбољих дубровачких песника; писао љубавне, шаљиве, побожне и епске песме (гл. побожни спев Уздаси Мандалијене покорнице), превео цео псалтир, написао Живот св. Бенедикта; од ист. својих описа објавио само 1 расправу о ап. Павлу и биографије старијих дубровачких књиж. 2) Павао, Дубровчанин; у и. Буг. дигао устанак (1595.), помаган од ердељског кн. Баторија и влашког господара Михаила Ветеза; био потучен и заробљен. 3) Стијепо, дубровачки песник крајем 16. и почетком 17. в.; чувен му шаљиви љубавни монолог деде Дервиша, који у дубр. књиж. имао вел. успех. 4) Шишко († 1503.), песник и теол. писац; песме на лат., ит. и сх. ј.
ЂОРЂОНЕ (Giorgione, око 1478.-1510.), ит. сликар, ученик Белинијев, 1 од зачетника колористичке шк. у вен. сликарству; израдио мало слика, али се оне броје међу најдрагоценије у свету; гл. дела: Концерт у пољу, Три филозофа, Венера, Бура.
ЂОРИЋ Никола д-р (1859.-1913.), лекар и песник; писао песме и драме, спремао вел. епопеју Косово, у хексаметрима, од које објављен посебно само 1. део.
ЂОТО ди Бондоне (Giotto, 1266. или 1276.-1337.), ит. сликар; радио у Фиренци, Риму, Падови, Асизију; његове композиције (већином у фреско-тхн.) рел. карактера, пуне средњев. мистицизма и виз. традиције, али се скоро на свима виде покушаји да се прилике третирају као волумен и сместе у тродимензионални простор, по чему је Ђ. 1 од претходника ренесансног сликарства.
ЂУБРЕЊЕ, уношење у земљиште хранљивих материја, одн. материја које побољшавају исхрану биљака; од елемената неопходних за биљке, земљиште најчешће оскудева у азоту, фосфору и калијуму, које му онда треба додавати ђ.; према дејству на култ. биљке и земљишта, средства за ђ. се деле на 3 групе: основна (стајско ђубре, компост или мешанац, зелено ђ., људске фекалије), која садрже све хранљиве састојке за биљке и чије дејство траје више год. (у земљишту се ствара фонд за будуће жетве), а утичу повољно и на само земљиште; допунска, куповна, која садрже азот, фосфор или калијум (појединачно или у комбинацији), хране биљку али немају повољног утицаја на земљиште и не стварају у њему фонд, а искоришћавају се у 1 год.; индиректна (креч, лапор, гипс), која не садрже хранљиве састојке, али утичу посредно на њихову активацију у земљишту, као и на физ. и бактериол. особине земљишта; најважније и најзначајније у пољопр. стајско ђубриво, јер садржи све потребне хранљиве састојке (приближан хем. састав полузгорелог с. ђ.: 75% воде, 0,5% азота, 0,25% фосфора и 0,6% калијума); најбогатија у хранљивим састојцима топла ђ. (овчје и коњско), а хладна (говеђе и свињско) сиромашнија; с. ђ. необично повољно утиче на само земљиште; да би било доброг квалитета мора да лежи па непробојном тлу (бетону
File: 0367.png---\Jan\Rasic\------------------------------------------
или др.), да је заклоњено од сунца и ветрова, да је влажно и збијено; стога је најбоље подизати нарочито ђубриште; у дну ђубришта скупља се у нарочитој јами осока, којом се залива периодично стоком угажено ђубриво; она садржи азот и калијум, док се фосфор налази претежно у чврстим изметима; с. ђ. може се сачувати од сувишног прегоревања сумпорном киселином, гипсом и др.; трајање његова дејства зависи од земљишта (на подзолу 3, на чернозему 8-20 год.); за 1 ха треба 200-600 и више товара; чим се извезе на њиву, треба га одмах растурити и заорати, јер се иначе губи азот испаравањем амонијака; ако то није могућно, треба га сложити у збијену вел. гомилу (најбоље ако се још и земљом покрије). Зелено ђубрење, заоравање нарочито засејаних биљака са вел. примесом зелене масе, да би се земљиште обогатило органском материјом и азотом; кад се у ту сврху засејавају легуминозе (лупина, серадела), поступак се зове сидерација; њом се може заменити стајско ђубриво, али за успех потребно влажно лето; може се обавити у пролеће и после жетве. Вештачка ђубрива се деле на азотна (чилска и норв. шалитра, амонијум сулфат, калцијум цијанамид и карбамид, који су допунска ђ.), фосфорна (суперфосфат, дупли суперфосфат, преципитат, Томасово брашно, волтерофосфат, ренанија-ф. и сирови ф. -- осим прва два, остали се више приближују основном ђ.), азотно фосфорна (пергуано, пергуано-суперфосфат, разна др. гуана, коштано брашно, суперфосфат-коштано брашно и амонијум суперфосфат) и калијумова (камнит и др. сирове калијумове соли, 40% К-со и пепео -- све допунска ђ.). Нарочитим правилником Мст. пољопр. 1931. регулисан код нас састав вешт. ђ. при увозу и у промету. Ради уштеде у времену и раду примењује се мешање вешт. и др. ђ. по овим правилима: 1) кречна ђ. (креч, Томасово брашно, к.-цијанамид, кречна шалитра, ренанија-фосфат) не смеју да се мешају с амонијачним (стајско ђ., амон.-сулфат и др.), суперфосфатима, преципитатом, коштаним брашном, брашном од крви, рогова и др.; 2) чилска шалитра може се мешати са сваким вешт. али не са стајским ђ.; 3) к.-цијанамид се меша са ч. шалитром, кречом, Томасовим брашном, а не сме с амонијачним ђ., влажним К-солима и суперфосфатом; 4) коштано брашно не сме да се меша с гипсом, кречом, кречном шалитром, к.-цијанамидом, Том. брашном и ренанија-фосфатом; 5) суперфосфат не сме да се меша са Том. брашном, к.-цијанамидом и др. кречним ђ.; 6) Томасово брашно с К-солима се скамени за 2-3 дана; 7) К-соли могу се мешати са овима ђ., али се често брзо скамене, нарочито с кречним и магнезијалним ђ. (каинит); да се то не деси, додаје се 2-3% прашка од тресета; 8) стајско ђ. не сме да се меша е кречним ђ., к.-цијанамидом, Том. брашном и кречном шалитром. Приликом употребе вешт. ђ. треба водити добро рачуна о његовој фзл. реакцији, с обзиром на реакцију самог земљишта (јер се нпр. приликом употребе неутралног ђ. може створити кисела или алкална реакција).
ЂУКИЋ 1) Аврам (1844.-1906.), ген. и историчар; бавио се ист. Орба у Војводини, нарочито прошлошћу шајкаша. 2) Бранко (• 1899.), лирски песник, збирка: Четврти јахач Апокалипсе. 3) Душан (• 1899.), лирски песник и драмски писац: Стихије, Између неба и земље. 4) Трифун (• 1889.), лирски песник; збирке: Овенчани сан, Ка висинама, Писма с неба; препевао Прешерна.
ЂУЛИНАЦ Павле → Јулинац П.
ЂУЛИО РОМАНО (Giulio, Пипи де Ђануци, 1492.-1546.), ит. сликар и архитект; Рафаелов ученик и сарадник; по његовом нацрту израдио чувену Константинову битку; саградио палату Ђичапорчи и вилу Мадама у Риму, више палата у Мантови и украсио сликама и др.
ЂУМБИР (Zingiber officinale, фам. Zingiberaceae), дуговечна зељаста биљка, стан. тропске Аз., где се одавна и навелико гаји; зигоморфан цвет има само 1 фертилан прашник; подземно стабло се употребљава као зачин, за прављење ликера, као лековито средство.
ЂУМРУК → царина.
ЂУНИЈА (тур.), водене теразије.
ЂУНИС, село у Србији близу Мораве, сз. од Алексинца; ту била 1876. гл. срп. одбранбена линија, коју су Турци пробили 17./10. 1876. и присилили Србе да траже примирје.
ЂУР (Györ), варош (51 000 ст.) и жупаниско место у Мађ., на ушћу Рабе у Дунав; у нашим нар. песмама Јанок; у Ђ. било доста Срба. Развијена инд. вагона, жел. материјала, аутомобила, уља, алкохола, коже, вуне итд.; важна жел. раскрсница.
ЂУРАЂ 1) Бранковић, срп. деспот (1427.-1456.), син Вука → Бранковића и Маре, кћери кн. Лазара, рођен 1357.; учествовао с ујаком Стеваном Лазаревићем у бици код Ангоре (1402.) као тур. васал и после Бајазитовог пораза дошао с њим у Цариград, где био затворен услед противљења Стевановом противтур. плану; спасао се из ропства и напао на Стевана, али био потучен; касније се измирио са Стеваном, који му оставио престо; Турци нису признали Ђ. за срп. владара, већ га напали, одузели му Ниш, Крушевац и Голубац и наметнули му плаћање данка и обавезу да их помаже војском; Ђ. стога покушао да се приближи мађ. краљу Сигмунду и вратио му Београд и Мачву, а престоницу пренео у Смедерево (1430.), које подигао и утврдио; док Сигмунд био жив, Турци га више нису нападали; после његове смрти Мурат II поново напао Србију (1439.) и заузео је заједно са Смедеревом; Ђ. онда покушао да настави борбу из још неосвојене Зете, па кад у том није успео, наговорио мађ. краља Владислава на рат с Тур. и добио сегединским миром (1444.) све изгубљене земље; у осталим ратовима краља Владислава и Јанка Хуњадија против Турака није хтео да узима учешћа, већ се трудио да одржава добре односе с Турцима; при крају владе на њега ипак напао Мехмед II Освајач и одузео му земље на Ј од Зап. Мораве. 2) Црнојевић → Црнојевићи.
ЂУРАЂ Дубровчанин (Georgius Ragusaeus, 1579.-1622.), филозоф и математичар, проф. флз. на унив. у Падови; гл. дело Математичка писма.
ЂУРАШЕВИЋИ, потомци Ђураша Илића, зетског властелина из 1. пол. 14. в., преци зетске династије Црнојевића, која се јавља у 15. в.; 1 од родоначелника Црнојевића зове се по претку Ђурашин.
ЂУРЂЕВАЈКА, на Косову венчана кошуља од ланеног платна, везена срменом жицом и украшена кићанкама.
ЂУРЂЕВАК, ђурђица (Convallaria maialis, фам. Liliaceae), пролећна, дугогод. зељаста, шумска биљка с подземним стаблом; има 2 овална листа и цветно стабло с неколико звонастих белих цветова веома пријатна мириса; расте у Ев., Аз. и С. Амер.; гаји се као украсна; садржи гликозиде конвалатоксин, конваларамин и конваларин; у ст. мед. се употребљавао код разних живчаних болести, главобоље и крвављења, а споља код реуматизма, отока, чирева; новија мед. нашла да регулише срчане ударе, утиче на мокрење и плућна обољења, а код старијих лица још и против несанице, гушења и нервозе.
[Illustration]
ЂУРЂЕВАЦ, варошица и среско место (6 600 ст.) у Подравини (Савска Бан.); парни млин, стругара, циглана; остаци ст. града; у близини рудник угља.
ЂУРЂЕВДАН, празник (23./4. по ст.); особито се празнује код Сл. и балк. народа уз многе обичаје и веровања, који претстављају ритуал неког прехришћ. празника пролећа; на Ђ. се први пут једе млеко, коље јагње и једе месо (жртва); тог дана се врше љубавне чини и → дивинација, разне магиске радње које треба да осигурају здравље и напредак људи и стоке (купање пре сунца, ваљање по трави, љуљање, употреба лековитог биља); од врачања најважнија она око стоке: рђави људи и жене, по нар. веровању, у ноћи уочи Ђ. одузимају млеко и плодност стоци; већина обичаја и радња обавља се пре сунца.
[Illustration: ]
ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ 1) запустели ман. св. Ђорђа у Расу, код Н. Пазара; осн. га Немања, нешто пре 1168., а обновио Краљ Драгутин, који је ту сахрањен. Црква од 1689. у рушевинама, данас ресторирана; имала основу једнобродне, засведене базилике с кубетом које изнутра било елиптичног облика и припрату с 2 куле (столп, ступ; отуда и име Ђ. С.); У црк. остаци нашег најстаријег сликарства; међу фреска-*
File: 0368.png---\Stefan\Rasic\---------------------------------------
- ма истиче се
лик св. Ђорђа на коњу. 2) ман. код Берана, чију црк., посвећену св. Ђорђу, подигао Немањин синовац Првослав и при којој св. Сава осн. епископију; црк. једнобродна, засведена базилика с кубетом; зидана од камена. (→ сл.).
[Illustration]
ЂУРЂЕВИЋ 1) Бартоломеј (Georgievits, Gyurgievits, пре 1510.-1566.), Хрват из Уг., заробљен у бици код Мохача (1526.); кад се ослободио ропства (1535.) путовао по Евр., писао књ. о Тур. и тражио од евр. владара да поведу заједнички рат противу Тур. 2) Бернард (†1687.), дубровачки историчар; гл. дело Прилози за ист. дубровачке црк.
ЂУРЂЕВО (Giurgiu), град (21 000 ст.) у Рум. на Дунаву, насупрот Рушчуку у Буг.; значајно пристаниште; извоз нафте; млин и дрв. инд., фабр. шећера.
ЂУРЂЕНОВАЦ. вел. село (преко 2 000 ст.) у Слав. 9 км. сз. од Нашица; инд. дрвета и танина.
ЂУРЂИЈАНСКА, савезна држава (70 094 км², 2 924 600 ст.) у Транскавказији (СССР); стан. Ђурђијанци и Руси; гл. град Тифлис; у ср. в. била под Виз., Арабљанима и Татарима; доцније осн. неколико самосталних државица; 1799, подељена између Рус. и Тур., а од 1829. сва под Рус; 1918. самостална, а 1922. увучена у састав СССР. Ђурђијанци, Грузијанци (нар. име Картвели), ст.-кавкаски (јафетитски) народ у ј. Кавказији; 1,8 мил.; гл. племена: Картвели у ужем смислу, Каки, Ингилои, Пшави, Хевзури, Имери, Аџари, Гури, Џаваши; по вери прав., кат. и мусл.; баве се земљр., сточарством, повртарством и виноградарством; братственичка организација и задруге у распадању. Ђурђијански Језик, спада у групу кавкаских (јафетитских) језика, најважнији ј. на Кавказу, чији књиж. споменици датирају већ из 7. и 8. в.; у 12. и 13. в. доба цветања ђ. песништва и душевног живота; у 18. и 19. в. развија се нова ђ. књиж. под утицајем Рус. и зап. Евр.
ЂУРИЋ 1) Димитрије (1838.-1893.), ген.. у рату 1876. интендант, 1877.-1878. нач. штаба Шумадиског корпуса, 1885. гл. интендант; 2 пута мин. вој. и управник Вој. акад.; као мин. вој. предузео утврђивање границе према Буг. (1889.); штампао: Основи тактике три рода војске, Тактика вел. тела; после смрти му штампана Стратегија (по предавањима), 2) Драгиша д-р (• 1871.), проф. унив. у Београду, претставник флз. позитивизма; гл. дела: Проблем објекта и субјекта, Филозофија феномена сад, Филозофија историје филозофије. 3) Драгиша д-р (1858.-1924.), статистичар, 1. директор Држ. статистике у Југосл. 4) Љубомир (•1894.), мајор, шеф вплов. метеоролошке службе у Земуну; сарађивао на стручним часописима; гл. дело: Метеорологија; за Свезнање обрадио метеорологију. 5) Марија (• 1879., псеудоним Загорка), књиж.; пише приповетке, фељтоне, романе из загреб. прошлости за широку публику: Гричка вештица, Тајна крвавог моста, Републиканци, Гордана; драма: Евица Гупчева. 6) Милан (1844.-1917.), свешт. и политичар; прип. рад. странци и био члан њеног гл. одбора; изабран 1. пут за нар. посл. 1878.; после ивањданског* атентата 1899. ухапшен и осуђен на 20 год. робије; после женидбе краља Александра Обреновића, 1900., помилован. 7) Миленко (• 1894.), сликар и графичар; ради највише иконе и гравире; нарочито му познати дрворези, а од икона: Св. Сава, Ћирил и Методије. 8) Милош (• 1892.). књиж. и филозоф-етичар; бави се нарочито грч. флз.; плодан научни радник; гл. дела: Видовданска етика, Смрт мајке Југовића, Флз. панхуманизма, Мит о сунчевој сестри и др. 9) Никола (• 1866.), приповедач, драмски писац, нац. и антиалкохол. пропагатор; гл. дела: Мали приповедач, Мирисни цвјетићи, Радиша Павловић (приповетке); Све за љубав науке, Омер и Мерима, Имотски кадија, Војвода Дојчин, Мртвацима прете (драме).
ЂУРКОВИЋ 1) Димитрије (1793.-1843.), сликар, радио по Срему иконостасе, у друштву са Ђ. Бакаловићем; сам сликао ћивот кн. Лазара у Врднику. 2) Павле († 1830.), веома плодан портретист и иконограф; израдио портрете кн. Милоша, кнегиње Љубице, Лукијана Мушицког, Вука Караџића и др., а иконостасе у црк. у Вршцу, Белој Цркви и др.
ЂУСТИ Ђузепе (Giusti, 1809.-1850.), ит. сатирични и полит. песник; најпознатије му песме Земља мртвих, горка сатира на кукавичлук његових сународника, затим Улизица и Чизма.
ЂУТУРЕ (тур.) једно на друго; рачунање куповне цене укупно за извесну количину робе.