Сањало/3

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

III
◄   2 4   ►


Сањало
III


     Мало по мало, па већ и дубока јесен настаде. Са липе и бреста час мање час више опадаше лист, а хладни ветри учесташе отуд с планине. Већ много пријатније у заветрини школској, а у школској соби тако утушкано и угодно, да чисто милина беше седети у скамији и слушати кад учитељ говори о Светом Јовану, о Христу, о Немањи, о Светом Сави, о Цару Душану.
     Дође и божићни пост. У школској трпезарији укиде се мрс. Али зато, место прохе, наста хлебац пшенични. У школи, пре и после подне, пева се: Тјело Христово примите. Дође и шести дан по подне поста без зејтина; сутра је причест и почетак поста са уљем. Кад би око вечерња звона, отворише се школска врата и уђе поп, с књигом и епитрахиљом под пазухом. Сви усташе, и као из једнога грла заори се: „поздрављајем!" Свештеник баци на се епитрахиљ, па онда, ракнувши мало по свом обичају, поче опширну придику о важности светог „причашченија", о светој тајни „покајанија", о „очишченију грјехова", о грешницима које чека страшни час „смерти", и о праведницима, који ће, у слави небеској, седети с десне стране Бога оца. Затим је казао да сагну главе и очитао им покајну молитву. Сви га пажљиво слушаху, гледајући у његову дугу мало разбарушену косу, у црно џубе до колена, или у ону антерију од вишњеве ђезије.
     Кад оде поп, одмах затим удари звоно на вечерњу. Међу ђацима настала свечана тишина, а особито мали Гргур дуго не могаше да размрси нова укрштена осећања, која навалише на његову топлу, радозналу душу. Говор свештеников није разумео ни он, ни његови другови, а најмање она мала Даница; али му се ипак учини, да иза тих магловитих речи има нешто озбиљно, нешто велико. „Ћутао је, а млада душа његова богатила се, једрала је тим новим утисцима.
     Сутрадан, на крају литургије, причестише се сви. Чисто му се скратише ноге, кад их учитељ упути да редом, један по један, прилазе к „царским" дверима. Једва је смео да подигне очи, кад је био пред светим путиром, Сав се променио у лицу, кад је примио у се причест. Дуго после није могао отворити уста да узме нафору, коју је по причешћу добио. Осећао је опет нешто ново и велико у својој души, нешто, чему не знађаше похватати крајеве својим недовијарним, тако мало докучљивим мислима. Замишљен изашао је из порте, не гледаше око себе, чини вам се зажмирио, па сања, сања сне, који би зацело били снови, да га час по не увери остали живот око њега, да је све то јава, никаква варљива опсена, него исто тако истински живот као и онај горе у његовом селу.
     — Гргуре, Гргуре! пробуди га неки мио глас из тога заноса, баш кад је ступио у школско двориште. Диже своју замишљену главицу и виде Даницу, која му трчаше у сусрет. Кад је стигла до њега, даде му половину лепињице, у којој беше сира. Устезаше се, али је ипак примио.
     — Данас нема школе, Грго; хајдмо тамо на брдо да трчимо горе и доле... Рекав то Даница, залети се и претрча једну дуж. А кад виде да за њом нема њезиног дивљашног другара, стаде, намршти се, узе кецељицу међ прсте и сву је изгужва. Не обрћући своју лепо очешљану главицу, оде лаганим корацима у школу.
     Гргур није ни гледао за њом. Занимао се својим мислима, својом новом душевном тековином. Отишао је у школу, сео сам у скамију, отворио пред собом букварић, задубио се у своју лекцију, вежбао се у читању, затим, загледавши се у мапу Европе, на којој ништа није могао прочитати, ћутао је и мислио. Смешно је рећи: мислио, али је, ма како нејасно и изукрштано, ипак мислио. Из малих, бледих, магловитих мисли ничу сјајне и велике. Поступно расте тело, поступно јача дух.
     Тако је растао и напредовао мали Гргур. И он чињаше све што и остала деца, али је ипак био неко особито дете. Ма колико да је оно у школи било тамно и коштуњаво, опет је он то брижљиво проучавао, непрестано се занимао оним што је учитељ Макса говорио и препоручивао. Сваки појав у школи, и онај најмањи, најобичнији, њему је био читав мали свет, код којега је вредно зауставити се, испитати га. А највећма вољаше у слободним часовима бити сам, седети у празној школи, или се попети на она дрва на дрвљанику с књижицом на коленима, или сићи доле у поток,. па шврљати горе-доле по оној самоћи. Кад је зима настала, после два три месеца, Гргур је већ седео на првом месту међу својим друговима, а читао и писао као онај најбољи другоразредац.
     А те зиме била је зима оштра и снегопадна. Још у првој половини децембра снег навејао читаве таване по висовима и доловима. Многи су путови били завејани или непроходљиви са многих сметова, што се отискиваху са околних брда. И курјаци се појавише око торова, раније и жешће него обично; свет се збио у села; нико живи не слажаше амо цркви и школи; у сеоској механи никога осим викача и кмета, а често ни кмета, него само викач с крчмаром претреса сеоске политике: до подне се греју код оне велике ластрене пећи насред собе, а по подне спавају сваки на својој клупи.
     А учитељ Макса затворио се у свој педагогијум, па по два дана не обува ципела, него тамо амо у дубоким папучама, као какав старозаветни првосвештеник. Кад доврши дневне часове, он се врати у своју, обично прегрејану собу, прегледа прописе, писаљком напише велико добро или нулу, или друго које дотично слово према изврсности рукописа, па онда узме Плутарха или Доситеја или Чокеове Ч-сове благоговјенија, намакне великоокнасте наочари на мало заседласт нос, скупи појаче смежуране усне, уздигне навише велике некако вунасте обрве, пребаци ноге, збаци с горње ноге папучу, и — чита. Сат тиктаче, мачка под столом преде, у великој пећи овда-онда прасне разгорели ћутак, а ветар на махове тресне у оба прозора, па опет се замаје тамо низ брдо преко снегова, у бестраг. Из кухиње чује се учитељкин глас, која спрема ручак, а још више онај танки гласић Даничин, која, као пиленце поред квочке, скакуће поред матере, забагљива своје прљаве прстиће свуда где не треба, тороче све што не зна, или пева оним танким гласићем почетак или свршетак какве сеоске песме, или изопачен одломак каквога тропара, који је чула у школи и цркви.
     А ђаци у школи седе на својим местима и уче. Од њихових гласића бруји школска соба као кошница. Из тога жубора, сложенога из разних ситнијих и крупнијих дечјих гласова, дремљивом фамулусу у трему непрестано зуји у ушима: „Докоље, господи, забудеши мја? До конца", или „Вид, слух, вкус, мирис и осећање", или „Број којим се множи, зове се множитељ", или „Стеван Немања имао је три сина: Стевана, Вукана и Растка", или „Прво гладног нахранити, второ жедног напојити", или који трећоразредац баш немирно виче да све надвиче: „Све ствари које је Бог створио, а људи нису предругојачили, зову се природне ствари". А кад по који несташко удари још у јачу декламацију: „Најздравије пиће јесте добра хладна вода", или онај до њега: „Пета заповест гласи: шти оца твојего и матер твоју" и т. д., онда се дигне у школи толика граја, тако велегласан и досадан концерат, да се фамулус Степан сасвим расани, а и учитељ Макса у својој соби постане нестрпљив, буни се у своме читању, чисто види онога, што је ототањио у оне несносне танке пискове, или онога Глишића, што увек креше ону „Прву знању" као да се с неким препире, или онога Дабишу, Бошњинога унука, што је одрастао у гори, па док не заувине целом гласином — не иде. Па кад учитељу Макси већ до грла дође тај корални речитатив, а он за тренутак остави књигу, полако, као стари мачор, приближи се школским вратима, застане мало застане још малко, па онда изненада отвори врата и стане на праг, својим заповедничким оком пресече све чланове кора, а они, неми и мирни као бубице, ни лево ни десно, већ сви, као слике од воска, забоду носиће у књижице, не мичу се, не дишу. Само по гдекоји из најстаријега разреда, преко ивице од оне отворене књижице пред собом, крадом баци покоји поглед, па опет брже боље у књигу. Зна, као човек од искуства, да у учитеља Максе нема циле-миле, већ као познат добар дисциплинатор, одмах: „положи!"
     Кад би Макса тако васпоставио мир међу својим питомцима, свратио би се у кухињу, те би према стању онога што је у шерпењи и лонцу одлучио: да ли ће до ручка моћи бити готов са започетом главом у књизи, или ће је морати довршити тамо по вечери. Па онда би узео с познатог места на полици стакло с комовицом и однео у собу: једна од највећих карактеристика овога васпитатеља младежи беше та: шљивовицу никад свога века није окусио. Зашто, то никад није докучио ни један од његових биографа, по којима га и ми данас приказујемо.
     Тај дан беше четвртак, сретан дан, кад цело по подне „влада слобода". Учитељ је Макса спавао по ручку дуже него обично. Ђаци су, док је он спавао, седели и ћутали онде где се који затекао, а после су се разишли по кући и око куће. Гргур је био у школи и с Даницом разгледао дотле невиђену књигу, у којој, усред слова, беше и по која сличица: квочка с пилићима; или гусак који је вијао некаквог несташка који дираше гушчиће; или дерлад што су крала јабуке, па једно газда ухватио и праши му тур; или двоје сирочади, озебли и гладни, како седе поред гроба материна. Гргур гледа слике, гледа и чуди се, а мала Даница хвали му се, како и она уме намоловати лутку и коња, узе креду, па шарај по табли.
     Те вечери беше се необично рано смркло. Кад се упалила свећа у учитељевој соби, опазише ђаци кроз прозор да је још једна свећа запаљена на столу школском. Зачудише се, јер обично школска соба, како се пред мрак почисти и притвори, више је до сутра нико не отвара. Премишљају ђаци, шта то може бити, кад ето ти међу њих учитеља: „Паун Милетић, Крста Влајић, Јанићије Пешић и Гргур Обрадовић!" На овај прозив свој четворици задрхта срце испод кошуљице, па се одвојише од осталих својих другара. Учитељ напред, а они за њим, право у школу.
     Учитељ стаде код стола, на ком је свећа горела. Ђаци стоје мало поиздаље па радознало гледају. На столу неколико табака хартије, али не онаке беле, по којој се, од како је виргаза и ђака, пишу прописи. Не верују деца својим очима: хартија плава, хартија црвена! А шта је оно тамо, тако, одвојено? Готово би хтели да протару очи, да боље виде, да их како не варају. Гледају један пут, гледају два пут, гледају још један пут, и још два пут: што злато — злато, што сребро — сребро. Питали би учитеља: је ли то доиста сребрна и златна хартија, али јест, синко, зуцни ако смеш! Само се малко помичу, испружају вратове, издижу се на врх опанчића да боље виде, гледају, ћуте и чуде се... Осим шарене хартије, било је на столу дугачких липових цепљика, савитљивих танких врбових прутића, чанчић укухане штирке, и гомила ексерчића, мали чекић, мало сврдло и кљештанце.
     Учитељ седе на своје обично место за столом, до њега је стајала и мала Даница. Он се окрете својим ученицима:
     — Кажи нам ти, Гргуре, како се зове велики празник који нам долази?
     — Велики празник који нам долази зове се Божић!
     — Кажи ти, Јанићије, продужи учитељ, ко се родио на Божић?
     — На Божић се родио Господ наш, Исус Христос, откреше Јанићије.
     — Тако је. А ко је била мати Христу Спаситељу, кажи нам ти, Крста!
     — Мати Христу Спаситељу била је преблагословена дјева Марија, осоколи Крста као из топа.
     — На ком се месту родио Господ наш Исус Христос, нека нам каже Паун!
     — Господ наш Исус Христос родио се у Витлејему Јудејском, исповрти Паун своју богословију.
     — А где се родио Христос Спаситељ?
     — Христос Спаситељ родио се у јаслама, рекоше сви у један мах, осим Гргура, који је о томе само мало слушао, али још ништа није учио.
     — У јаслама, понови учитељ задовољно; а знате ли како се звало оно место где су биле јасле?
     Ђаци у први мах не одговорише, али Даница дигла два прста десне ручице, па палаца ли, палаца.
     — Добро, реци нам ти!
     — То место звало се: Вертеп!
     Отац је пољуби.
     — Дакле, звало се Вертеп. А знате ли, децо, шта значи Вертеп? Вертеп је сувота, у којој говеда ноћују. Сад ћу ја ево од ове хартије и ових дрва да направим Вертеп. Ви ћете ми помагати, јер ћете га вас четворица и носити ... Ти ћеш, Пауне, бити чобанин, ти, Јанићије, Ирод, а ти, Крста, цар Валтазар, а ти, Гргуре, мали цар Петар.
     — А шта ћу бити ја, отац? упита нестрпљива Даница.
     — Ти си била и остајеш моје дивље пиле.
     Ту је, расрђену, учитељ Макса, противно својим педагошким начелима, мало помилује. Она, незадовољна, поче плакати, обори своју лепу главицу и пође.
     Отац је задржа, па опет помилова.
     — Гргур ће бити мали цар Петар, а ти ћеш бити моја мала царица.
     Даница се насмеја, па поче наново савијати главу, испод ока гледати, смешкати се и мазити. Али се у Макси опет пробуди учитељ, озбиљан, следствен, строг. Сави Даница своју мазу, ђачићи у фронт, а Максо ти узе своје наочари, па с њима на нос.
     — Дакле, децо, на посао. Ходите ближе. Ја ћу сећи, кројити и прикивати, а ви ћете лепити и како треба придржавати. Данас и сутра правићемо Вертеп, а у суботу круне и царске жезлове.
     Кад је био рад у највећем јеку, отворише се врата и уђе поп. Пошто је, с јаком лупом (а био је у оним рибарским чизмама), стресао снег с џубета и обуће, узе своју читакињу за дугме и скиде. Поздрави се и седе до учитеља.
     — Почео си у име Бога? упитаће поп.
     — А шта знам.
     — Ако, ако. Ваљана хартија. Само клобуке мало повеће — бар два прста више него ономлани. А круне — крунама ти, вала, ни цар не би замерио. Као смишљене. Чиј си ти, мали? запита поп Гргура.
     Гргур се застиде.
     — Но, но, но. Не бој се, чедо, не бој; попа пита само ... знаш, у цркви си свагда миран ... А шта ћеш ти бити?
     — Он ће бити мали цар Петар, а ја мала царица, одговори Даница полумазно, која се некако једва виђаше иза попова џубета.
     — Ехе, све сами цареви и царице, наставиће попа шаљиво, издижући обрве... Како ћемо ми уз вас овако у чизмама. Добро, добро, само пре свега лекцију! Попина су деца само добри ђаци ... Ко ништа не зна...
     — Ништа и не вреди, дода Даница.
     — Стоји у буквару, примети попа, смешећи се, а у Светом Писму стоји: дрво, које рода не носи, сече се и „во огањ вержет сја!" Ђак без науке, дрво без
рода.
     — Е да црквењака с новинама, упашће учитељ попу у реч.
     — Добро те ме подсети. Ево обадва последња броја Српских Новина. Дакле ја, учитељу, имам право.
     Учитељ Макса погледа га радознало, држећи маказе међу палцем и прстом кажипутом.
     — Севастопољ пао.
     Макса испусти маказе и паде на столицу. Деца притрчаше и подигоше маказе на сто.
     — То није истина! викну учитељ сасвим одлучно.
     — Шта није истина, ево новина...
     — Новине лажу!
     — Ама нашто да лажу?
     — Ја кажем да лажу!
     — Да лажу... хајде нека лажу, само чуј...
     — Нећу да чујем.
     — Ама...
     — Никакво: ама!
     — Ал' кад цео свет пише ...
     — Цео свет лаже ...
     — А зашто да цео свет лаже? осече се поп, у коме је стрпљење већ превршило мсру.
     — Зашто цео свет лаже ... зато што лаже.
     — Што лаже! Није то доста само рећи; што лаже? Докажи да лаже, докажи, де!
     Ту се учитељ Макса доиста мало збуни, па онда, дошав себи, погледа најозбиљније своје помагаче, и сам настави маказама сећи шарену хартију.
     Попа оде к великој мапи Европе, шара прстом по Русији, па га заустави на Криму. Замера школској власти, што није назначила место Севастопољ:
     — Кад се иште школски прирез — нај! а кад пишу мапе, као да ће им рука отпасти... Знаш ли ти, учитељу, где лежи Севастопољ? пита поп.
     Сви су га тражили по мапи, али га не нађоше.
     — Е видиш, говори учитељ Макса и реже црвену хартију, ето видиш, да је све онако као што сам ја казао.
     — А шта си ти казао? упита га поп, упрвши у њега радознао поглед.
     — Казао сам да су Швабе ниткови.
     — То зна и Бог и људи.
     — Казао сам, да су заклети непријатељи православија.
     — Били и остају.
     — Казао сам, да Аустрији не треба веровати.
     — Зар си ти то казао, зар то нисам казао ја? запита поп.
     — Не, ја сам казао, а, ја, говори учитељ с највећом брзином режући хартију. Ја сам казао и казаћу, ако хоћеш, и пред самим Књазем... А кога се ја бојим? Јеси ли ме чуо, попе! Бога ми се не бојим ни Књаза, никога, баш никога, па ако хоћеш баш ни самог директора ... шта ми може директор?
     — Та није ни директор митрополит, упаде му у реч поп.
     — Па шта би било и да је митрополит!
     — Знаш митрополит је митрополит... понавља попа мало као незадовољан.
     — Митрополит је поп, к'о и ти ...
     — Јес' чуо, учитељу, оканимо се митрополита.
     — А што да га се оканем, као шта ми је он већи него други људи ...
     — Море, учитељу, ја ти опет велим: архијереј је архијереј ...
     — Па и ја не кажем да је попечитељ ...
     — Ако није попечитељ, он је душепопечитељ.
     — За моју душу не треба нико да се пече, говори мало јаче учитељ Макса.
     — Зато ће је много пећи и жећи на ономе свету... Али се ту попа умери, па окрете дечици: хајдете, децо, мало у трем, протеглите ноге.
     Изађоше деца, изађе и мали Гргур.
     Попа и учитељ Макса упустише се дубље у политику.
     — Море учитељу, учитељу, баш си покаткад гори од детета.
Нисам гори од тебе, обрецну се Макса.
— Учитељу!
     — Попе!
     — С тобом се баш не да данас говорити.
     — Ни с тобом.
     — Па шта велим ја?
     — А шта велим ја?
     — Ти вређаш моју власт, а власт је власт!
     — Сит сам ја свију власти и мојих и твојих, на част ти све!
     — А што ће мени све белосветске власти? опире се поп.
     — Да те веселе, кад су ти тако од срца отпале.
     — Ти си, учитељу, махнит.
     — Ти си дивљи поп!
     — Швабо остаје Швабо!
     — А гејак гејак!
     — Пи! ракну поп.
     — Пи! пљуну учитељ на школско тле.
     Устаде учитељ, устаде поп. Погледа поп учитеља, погледа учитељ попа. Намрштио се један, намрштио се други. На једанпут прсну поп у смех, прсну у смех и учитељ. Ходи сваки на другу страну, ухватили се за трбухе, и тресу се од смеха. Учитељка отворила школска врата, гледа их и крсти се. Иза њених леђа надвирује се фамулус Степан и чуди се. А они обадвојица право један другом, стадоше, погледаше се, насмејаше се.
     — Учитељу!
     — Попе!
     Па се загрлише и пољубише. Одоше у учитељеву собу и седоше за готову софру.
     Тако је врло често постајао, развијао се и свршавао њихов политички дишпут!
     Таман поп узе чашицу комовице, подигну је према себи, прекрсти се и рече: помози Боже! а врата се отворише и уђе црквењак. Црквењак Васо беше стасита људина, Херцеговац, из околине манастира Житомишљића, служи цркву и попа, чува државни магацин, прима плату од српскога Књаза, а недељом пред механом хвали свога Књаза са Цетиња, прича о боју на Грахову, и плаче.
     Кад је Васо пружио „писму" учитељу и попио чашу, коју учитељка пружи, удалио се, по старом добром обичају, све назатке ходећи. А учитељ Макса устаде, узе наочаре са оног столића, распечати писмо, разви га, узе га и левом и десном, па, скупивши обрве, поче га стојећки пажљиво читати. Попа и учитељка ћуте и гледају га. Уједанпут учитељу Макси задрхта лева страна доње усне, боре на челу већма се набраше према намрштеним обрвама, грчевито стиште хартију рукама, које су почеле све јаче и јаче дрхтати, па онда мало, побледео, клону на столицу.
     Попа и учитељка скочише са својих места и притрчаше му. Он, дошавши мало к себи после првога узбуђења, хукну из најдубље дубине и гласно повика:
     — Пропаст!
     — Шта је, ако Бога знаш? виче учитељка.
     — Не бој се, учитељу! храбри га поп.
     — Збогом Српство! Збогом православије! уздахну учитељ Макса из дубине своје измучене душе и пружи попу ово злокобно и злогласно писмо.
     — Почем се, чита узбуђени свештеник, почем се у нашем отечеству при ношењу Вертепа показала разна злоупотребленија, и пошто тај обичај никаквом добру не води, то се ношење Вертепа у будуће строго и безусловно забрањује!... Забрањује, понови поп, па и он паде на столицу.
     Обојица се скаменили, седе један према другом, и чудом чудећи се гледају се, па им се чини да већ чују како падају брвна с клисом с црвенога крова, звона сама звоне и заједно са посрнулом звонаром руше се доле на одграђену порту, по којој сеоска марва шврља, а на једном изваљеном камену седи антихрист и кези се.
     Те вечери ни једно више нити сркну нити кусну. Само су деца у спаваћој соби џакала, а мали Гргур, под својом поњавом, удубио се у своје паучинасте мисли, размишљао о Вертепу, о себи као цару Петру, и о Даници као својој царици.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 125 година.