Сан царице Милице
Сан уснила царица Милица,
Вјерна љуба славна цар Лазара,
Ђе ј' изишла на демир пенџера,
На пенџера у цареву двору,
Пак у сунце окренула лице, 5
На крилу јој двије ластавице,
Све златнијех крила до рамена,
А бисерли круна' до очију,
Њихе држи на бијелу крилу,
А љуби их у бијело лице; 10
Док долеће соко 'тица сива,
А за њиме гавран 'тица црна,
У гаврана глава лабудова,
У крилима пера гавранова;
У сокола крила позлаћена, 15
На глави му перјаница златна,
Пак падоше на цареве дворе,
Погледаше царицу Милицу,
Погледаше, пак јој говорише:
»Госпојице, царице Милице!
Дај ти нама двије ластавице?«
А вели им царица Милица:
»Чу ли те ме, двије 'тице младе?
Не иштите двије ластавице
У госпоје царице Милице,
Већ у мога славна господара,
Господара славна цар Лазара,
Његове су 'тице ластавице.«
А кад зачу гавран 'тица црна,
Што ј' на њему глава лабудова,
Он полеће низ цареву кулу,
Пак он паде цару на пенџера,
А с пенџера у шикли одају,
Паде цару на десно кољено,
Пољуби му руку и кољено,
Заиска му 'тицу ластавицу,
Даде му је славан цар Лазаре,
Прихвати је гавран 'тица црна,
Прихвати је под бијело крило,
Пак он стаде на царевој кули,
И запјева гавран 'тица црна,
Он запјева иза свега гласа,
Даворију грлом огласио,
И овако у њој говорио:
»Весели се, славан цар Лазаре!
Ђе задоби зета господара,
Од порода од врана гаврана!«
Колико је јасно запјевао,
Од очију сузе пропуштио,
Падају му на зелену траву,
На земљици запаљују траву,
И цареве запалише дворе,
Запалише су четири стране,
Пак однесе 'тицу ластавицу.
А кад виђе соко 'тица сива.
Ђе цареви изгореше двори,
Разавио српскога барјака,
Те цареве погасио дворе,
Пак се сави царици Милици,
Заиска јој 'тицу ластавицу:
»Дај ми, госпо, 'тицу за љубовцу?«
А вели му царица Милица:
»Сив соколе, из горе зелене!
Ја би' теби 'тицу поклонила,
Ал' та 'тица има господара,
Господара славна цар Лазара,
Његова је 'тица ластавица.«
А кад зачу соко 'тица сива,
Он се сави цару на кољено,
Пољуби му руку и кољено,
Заиска му 'тицу ластавицу,
Ал' не даде славан цар Лазаре,
Већ соколу 'вако одговара:
»Даље стани, соко 'тице сива!
прије бих те погубио жива
Него би ти 'тицу поклонио.«
А кад зачу соко 'тица сива,
Поврати се из царева двора,
А никаква нејма поговора,
Пак разави позлаћена крила,
Пак полети на више планине,
А кад виђе госпоја Милица,
Ђе сив соко грозне сузе лије,
Жао госпи сивога сокола,
Па завика грлом бијелијем:
»Поврати се, соко 'тице сива!
Пани мени, на десно кољено,
Да обиђем грозне сузе твоје,
Зашто плачеш и сузе прољеваш,
Даћу теби 'тицу ластавицу?«
А кад зачу соко 'тица сива,
Он се сави госпи на кољено,
Госпојици царици Милици,
Проли сузе низ бијело лице,
Саљева их на земљицу црну,
Куд се бистре сузе прољевају,
Све веселе траву ђетелину,
А пониче питомо цвијеће,
А по њему 'челица лијеће;
Куд падају низ цареве дворе,
Све остају двори позлаћени,
И свакијем китам' поткићени.
Кад то виђе царица Милица,
Даге њему 'тицу ластавицу,
Соко скупи кићене сватове,
А разави крстата барјака,
Однесе је свом бијелу двору.
Кад је госпа так'и сан уснила,
Она оста јадна кукајући,
Кукајући и сузе лијући,
Ода сна се љуто препа'нула,
А иза сна на ноге скочила,
Пак с' умила и Богу молила,
Кад с' умила и Богу молила,
Пошетала по бијелу двору,
Право оде господару своме,
Господару славну цар Лазару,
Стаде њему санак казивати,
Нс би ли јој санак толковао,
Ал' јој царе толковат не може,
Већ овако њојзи говорио:
»Љубо моја, славна госпојице,
Госпојице, царице Милице!
Што си, госпо, так'и сан уснила,
Сан је клапња, а Бог је истина,
Од тога се немој препа'нути,
Бог ће дати, па ће добро бити.«
Пак с' отален натраг повратила,
Она оде у другу одају,
Ђено сједи дванајест војвода.
Међу њима Страхињићу бане,
Око њега Срби изабрани,
Њима госпа божју помоћ даје,
Војводе јој прихватише здравље,
А испред ње на ноге скочише,
Госпојици руку пољубише,
Међу собом мјесто начинише,
А млађи је вином послужише,
Стаде госпа хладно пити вино,
Вино пије, грозне сузе лије.
А вели јој Страхињићу бане:
»Госпојице, царице Милице!
Што си нам се, госпо, порушила,
Што л' си сузам' лице поквасила,
А у здрављу господара твога,
Господара славна цар Лазара,
Господара и мога и твога?«
А вели му царица госпоја:
»Чу ли мене, Страхињићу бане!
Ноћас сам ти чудан сан уснила,
Ода сна се љуто препа'нула,
Ђе ја сједим на цареву двору,
У бијелу двору на пенџеру,
А у сунце окренула лице,
На крилу ми двије ластавице,
Док долеће гавран 'тица црна,
А за њиме соко 'тица сива,
У гаврана глава лабудова,
У сокола крила позлаћена,
Пак ми обје 'тице однесоше,
Старију ми гавран уграбио,
Ја остадох млада кукајући,
Кукајући и сузе лијући,
И што ћу ти даље казивати,
Кад заплака гавран 'тица црна,
Све му сузе на земљу падају,
А по земљи траву запаљују,
И цареве запалише дворе!
А кад виђе соко 'тица сива,
Разавио српскога барјака,
Док цареве погасио дворе,
Пак долеће соко 'тица сива,
Пак ми узе другу ластавицу,
Прихвати је под бијело крило,
Однесе је завичају своме,
Ја остадох млада кукајући!«
А кад зачу Страхињићу бане,
Не може јој санак толковати,
Ил' не може ил' не шћадијаше,
Већ овако госпи говораше:
»Госпојице царице Милице,
Ти се немој од тог препадати,
Сан је клапња, а Бог је истина,
Бог ће дати, пак ће добро бити«.
А кад зачу госпоја Милица,
Нимало јој мило не бијаше,
Ђе јој санак не истолковаше,
Па се госпа натраг повратила,
Право оде у шикли одају,
Ђено сједи дијете Стеване,
Њему нејма већ седам година,
Њему мајка божју помоћ даје,
А Стеван јој прихватио здравље,
Испред мајке на ноге скочио,
Пак матери пољубио руку,
А мајка га прихвати за руку,
Посједе га на бијело крило,
Она вели свом Стевану сину:
»О мој сине, дијете Стеване,
Ноћас сам ти чудан сан уснила, 200
Ђе сам сјела у бијелу двору,
У цареву двору на пенџеру,
А у сунце окренула лице,
На крилу ми двије ластавице,
Играју се игре свакојаке, 205
Док ево ти двије 'тице младе,
Наприједа гавран 'тица црна,
А на н>ему глава лабудова,
У крилима пера гавранова,
А за њиме соко 'тица сива, 210
У сокола крила позлаћена,
Пад падоше на цареву кулу,
Запросише двије 'тице младе,
Двије 'тице, двије ластавице,
У господе славна цар Лазара, 215
Запросише, па их одведоше;
Што бијаше гавран 'тица црна.
Том' је царе једну поклонио,
Што бијаше соко 'тица сива,
Томе сам ја другу поклонила, 220
Однесоше двије 'тице младе,
А што ћу ти даље казивати :
Кад полеће гавран 'тица црна,
И понесе 'тицу ластавицу,
Он запјева иза свега гласа, 225
Изговори ову даворију:
»Весели се, славан цар Лазаре,
Ђе задоби зета господара.
Од порода од врана гаврана!«
Кад запјева гавран 'тица црна. 230
Низ лице му сузе ударише,
На црну се земљу саљевају.
Све по земљи траву запаљују,
И цареве запалише дворе,
Мој Стеване, су четири стране, 235
А кад виђе соко 'тица сива,
Он разави српскога барјака,
Па цареве погасио дворе,
Пак се сави цару на кољено,
Заиска му 'тицу ластавицу,
Кад не даде славан цар Лазаре,
Он се сави мени на кољено,
Пољуби Ми руку и кољено,
Заиска ми 'тицу ластавицу,
Ја му дадох 'тицу за љубовцу,
Однесе је свом бијелу двору,
Од радости сузе упуштио,
Падају му на земљицу црну,
Куд се бистре сузе прољевају,
Све по земљи траву веселише,
И питомо цв'јеће изницаше,
Бог ће дати па ће добро бити«.
Све му каза што је и како је,
А кад зачу дијете Стеване,
Што му мила мајка казиваше,
Овако је мајци говорио:
»Мајко моја, царице Милице,
Ја ћу теби санак толковати,
Све ти казат шта ће нама бити:
Што си сјела на цареву двору,
То си, мајко, славна госпојица,
Вазда сједиш двору на пенџеру;
Што л' си сунцу окренула лице,
То погледаш српску царевину:
Што ли држиш двије ластавице,
Мајко моја на бијелу крилу,
То су твоје двије шћери миле:
Јелисавка и Марија млада;
Што су двије 'тице долећеле,
То ће бити кићени сватови,
Пак ђевојке двије запросити,
И одвести себи за љубовце,
Марија ће поћи за гаврана;
У гаврана глава лабудова,
То ће бити српска породица,
Што су њему крила гавранова,
То ће бити српска издајица,
И невјера, да је Бог убије!
Невјеру ће цару учинити,
А што сузе гавран прољеваше, 280
И на црну земљу саљеваше,
Те по земљи запаљују траву,
То ће нашу земљу запалити;
Што л' запали дворе Лазареве,
Господара славна цар Лазара, 285
То ће царску круну оборити,
И његову славу порушити,
Порушити, цара погубити,
Наше царство Турцим поклонити !
Што л' си друго у санку виђела, 290
Ђе долеће соко 'тица сива,
Пак однесе другу ластавицу,
Од радости сузе проточио,
Саљева их на земљицу црну,
Све весели траву ђетелину, 295
Што весели траву ђетелину,
То ће нашу браћу веселити ;
Што л' однесе 'тицу ластавицу,
То ће одвест Јелисавку младу;
Што л' пониче питомо цвијеће, 300
То ће цара славно послужити,
Господара славна цар Лазара,
Што разави српскога барјака,
Те погаси дворе Лазареве,
То ће соко баба осветити, 305
Погубити турског цар Мурата.«
А кад зачу царица Милица,
Сузе проли, а сину говори:
»О, мој сине, дијете Стеване,
Ја имадем двије шћери миле: 310
Јелисавку и младу Марију,
Обје су ми луде и нејаке,
Кад ли ће им војна срећа доћи?
Кад ли ће их свати запросити?«
Мало вр'еме, за дуго не било, 315
Док одгоји двије шћери миле:
Јелисавку и младу Марију,
Одгојила на бијелу крилу,
Стадоше их свати загледати,
Гледају их свати на загледу,
Сваки проси ђевојке по реду,
Славан царе не да ни једноме,
Већ одбија млоге муштерије,
Док му дође Бранковићу Вуче,
Те запроси старију ђевојку,
По имену кићену Марију,
Даде му је царе за љубовцу,
Превари га, весела му мајка!
Бранковића проклето кољено,
Прихвати се соја Њеманића,
Њеманића славна цар Лазара,
Господара од земље Србије,
Бранковића проклето кољено,
Које вазда о невјери ради,
Одведе му Марију ђевојку,
Све то гледа дијете Стеване,
Нимало му мило не бијаше,
Али Стеван све Бога мољаше,
Да га бабо у Русију спреми,
Да не двори Бранковића Вука.
Кад Бранковић у пунице дође,
Малко време за дуго не било.
Док одрасте Јелица ђевојка.
И њу просе млоге муштерије,
Ал' је царе не да ни једноме,
Већ одбија млоге муштерије,
Пак је даде госпоја Милица,
Зајунака Обилић Милоша.
Мало време за дуго не било,
Завојштише на Србију Турци,
Оборише Њеманића царство,
Погубише славна цар Лазара,
На Косову пољу широкоме.
Ту издаде Бранковићу Вуче,
Издало га љето и година!
А војвода Обилић Милоше,
Тврда вјера прва и потоња,
Распорио турског цар-Мурата,
Осветио господара свога!
Господара славна цар-Лазара.
Испуни се од сна толковање,
Све се стече како Стеван рече.
