Пређи на садржај

Сан Краљевића Марка/16

Извор: Викизворник

◄   УГЛЕД 2 УГЛЕД 3 УГЛЕД 4   ►


УГЛЕД 3
(Предел се промени у варош Београд, многи људи долазе, једни праве храм Свеславије, други међутим певају).

ХОР:
Диж'те, Србљи, дижите
   Спомен славе,
Ту нек гори пламеник,
Чистог чувства жртвеник;
Диж'те, Србљи, дижите
   Спомен славе.
Када бесни мучитељ
   Човечества,
Земља стење и страда,
Из облака крв пада,
Клетве небо достижу
   Угњетени'.
Кад с' укаже добротвор
   Рода свога,
Све с' радошћу осипа,
Срећа даре просипа,
Млад и стар му песмама
   Име слави.
ЈЕДАН ЧИНОВНИК:
На дан славе и радости српске
Развија се цвет внутрењег чувства,
Дух се диже умилног потомства
Славит' име својих праотаца.
Име красе дела благородна,
Поднесена отечеству драгом;
Част и хвала вековечна сваком,
Ко приноси жртве отаџбини!
ДРУГИ ЧИНОВНИК:
У нанизу повестнице српске
Дела славна дичним пламом трепте,
Кано сјајне у поноћи звезде
Сама себи светилнике пале.
Ал' је радост срећноме потомку
Спомињати претке своје врле,
Приносит' им даре неумрле,
У прсима хранит' име њино.
ЈЕДАН ГРАЂАНИН:
Као што подлост презрења је мати,
Тако врлост признателност прати.
ПРВИ ЧИНОВНИК:
У свештеном восторгу потомство
Диже овде српско Свеславије,
Ценећ' сваког благо усрдије,
Сваку ревност поднесену роду.
ГРАЂАНИН:
Пун'те, Србљи, храм народне славе
Врлих дела заслугама чистим;
Свеславије што је богатије,
То је већи знак општега добра.
ЧИНОВНИК:
Народ српски у тами времена
Валовима закопан лежаше,
Без светлости, без гласа, служаше
Својим страст'ма и туђина власти.
И роди се велики Немања,
Земљу своју доведе до свести,
Са сином је великим просвети,
Прероди је, диже и украси.
Образ сина, светитеља Саве
У Божијем храму Србин слави.
ДРУГИ ГРАЂАНИН:
Образ оца нек' се вечно слави
У храмини Свеславија српског.
(Уложи лик Немањин у Свеславије).
ПРВИ ЧИНОВНИК:
Тако земља корачаше тихо,
Док не плану дух силна Душана;
Њим држава постаде пространа
И диже се к невиђеном блеску.
У Свеславју нек' му дично име
Са усхитом род српски спомиње!
(Метне лик).
ДРУГИ ЧИНОВНИК:
Похвално је земљу ширит' своју.
Пределима новим богатити,
Започету славу умножити,
Венцу ново придавати цвеће;
Ал' славније јест пропадшу славу
Обновити са слабачком војском,
И довести на светило дана
Што је дуго време тамновало.
Сјајна дела таковог јунака
Не мож' уста нахвалити српска.
ПРВИ ЧИНОВНИК: (узме лик Карађорђа):
Као Немањи свога рода втором,
Нек' му слава вековечна буде,
Чрез његове исполикске труде
Сад ужива Србин лепе плоде.
(Метне му лик у Свеславије).
ГРАЂАНИН:
Кој' се вољно жртвују за народ,
Презирући опасност и беде,
За слободу живот кој' полажу,
Нити труда, нит' подвига штеде,
Достојни су српског Свеславија,
Да им спомен неумрло сија.
ДРУГИ ЧИНОВНИК:
Ти Милоше, врсни Обилићу,
Цар Лазаре, храбри Југовићи,
Хајдук Вељко, Васо Чарапићу,
И сви бодри витезови српски,
Кој' сте земљу оросили крвљу,
Кој' сте муке подносили сваке,
За свој народ живот жртвовали —
Србин лије сузу умиљења
При спомену ваших лепих дела,
И венац вам благодарно плете
У свештеном пантеона храму.
(Ређају ликове).
ПРВИ ЧИНОВНИК:
Племенит је сваки онај јунак,
Кој' се бори за слободу дома;
Племенит је равно сваки јунак,
Кој' се бори за слободу ума.
Штитом тврде закриљем истине
Поражава сујеверје глупо,
Лицемерју наличије скида,
Лаж напада, притворство открива,
Са завишћу и гоњењем бори с',
Сво спокојство и живота струје
Општем добру радо посвећује.
ДРУГИ ЧИНОВНИК:
Лик мудраца српског Доситеја
Цени Србин у свом Свеславију;
Нека види кој' нас порочава,
Да и науке српски народ љуби.
Поред њега певац нам је мио,
Кој' је с духом народним живио.
(Метне лик Доситејев и Мушицког).
ПРВИ ЧИНОВНИК:
Пак и они, кој' су дела српска
Одржали у спомену верном,
Да дедова наших стару славу
Чита позни потомак и странац:
Мудри Данил, Бранковић и Рајић,
Нека диче Свеславије српско!
Оно светлост получава од њих,
Па у њему нек' и сами светле.
(Поређају ликове).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.