Сан Краљевића Марка/14
ОДЕЉЕЊЕ III
(Позориште као у првом одељењу)
УГЛЕД 1
МАРКО (спава, до њега лежи мач и буздован), ВИЛА (на брегу весело гледа и пева)
ВИЛА
Где је царство месеца
Тако дуго било,
Сад је сунце зрацима
Земљу озарило.
Нема мрака, ни ноћи,
Скрб и туга преста,
Дан свеопштег весеља
У Србији наста.
Сад устани, Марко,
Дух времена зове,
Устани, јер Србин
Не носи окове!
(Докле вила пева, Марко се буди и весело устаје)
МАРКО
О, како сам пријатан сан имао!
Љупка радост обузе ми чувства.
Ко ће мени ово разјаснити?
ВИЛА (приступи му)
Здрав ми буди, Краљевићу Марко!
МАРКО
Ти си, сестро? Баш ми добро дође!
Сан сам снио, на јави се збио!
Да је опет настануло царство
У нас лепше него што је било.
Да је опет никла света лоза
Немањића српских господара.
На њој многа виде се имена,
Ал' имена мени непозната.
Бела нека дичног стаса вила
Обгрлила цео народ српски,
Пак му руком гору показује
Иза горе до две посестриме,
Једно Срећа, а друго Слобода,
На род нам се љупко осмехују,
Пак нам веле да ће скоро доћи,
И донети многа друга блага,
Која леже на врху у гори,
Покривена златотканим платном.
Шта то значи, посестримо вило?
ВИЛА
Мили брате, Краљевићу Марко!
Дуго ли си у тами лежао,
А са стањем целе земље српске;
Време дође да се пробудите.
Ено теби твоја бритка сабља,
Којуно си у стену сабио;
Судба српска тврда би к'о камен;
Ено перна буздована твога,
Којино си хитио у бездну;
У бездни је била срећа Срба.
Правда вели да се ослободи,
Што је досад у стези пиштало.
МАРКО
Добро дошла, бритка сабљо моја!
Добро дош'о, перни буздоване!
Сад сам, сејо, ја уверен тврдо
Да ће ми се санак испунити,
Да ће српско царство настанути,
Јер је лепо прорицање судбе.
ВИЛА
Драги брате, краљев сине Марко!
Судбина је као што ти сан каже,
Много добра завесом покрила,
Завеса је ова, знај, будућност:
Будућност је страшна оку тајна,
Коју нико није докучио.
МАРКО
Ал' је судба мени обећала,
Да ћ' донети Српству ова блага.
ВИЛА
Судба лежи у рукама људи:
Ко зло хоће, добро нек' не чека,
Нит' надежду полаже на судбу.
Што су цари и краљеви српски
Починили за времена свога,
То је било усејано семе,
Којено је по времену никло,
На убитак и несрећу Срба.
Што сад буду посејали Србљи,
Зло, ил' добро, то ће за потомство,
Нека знаду, плодове принети,
С плодовима хоће следовати *
Ил' благослов, ил' проклетства јади.
Зато иди, и усхићуј Србље,
Успламћуј их пламеном јунаштва,
Подгревај им понос народности,
Уливај им љубав ка' својима,
Што имају добра нек' чувају,
Што немају, нека прискрбљују,
Више општу, нег' на своју корист!
(Ишчезне)
МАРКО
Мили Боже, на свему ти хвала!
Опет шета Краљевићу Марко
По Србији, земљи поноситој.
Срећна била, земљо моја мила!
Дивоте се увек нанрсила!
Божја рука нека тебе храни!
Од напасти и невоље брани!
Нек' истреби самовољства семе!
Дух раздора навек нек' ишчезне!
Те да будеш поносна и сјајна,
Међ другима државама хвална!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|