Самоуче ђаче

Славу славе девет калуђера
У механи, у белој кавани,
Ал' им паде књига из облака.
Узимљу је девет калуђера,
Ни један је прочитат' не може,
Већем узе самоуче ђаче,
Књигу чита самоуче ђаче,
Књигу чита, грозне сузе лије.
Питало га девет калуђера:
„Ој бога ти, самоуче ђаче,
„И досад су књиге долазиле,
„Преко твојих руку прелазиле,
„Али ниси грозне сузе лио.“
Ал' говори самоуче ђаче:
„Ова књига нешто ружно каже,
„Она каже, да ме обесите."
Поранило девет калуђера,
Да свршују божије јутрење,
Кад свршили божије јутрење,
Они иду ђаковоме двору,
Ал' се ђаче веће посветило,
Две му свеће чело главе горе,
Два голуба чело ногу гучу,
Два анђела на прсима поју.

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 43.