СТАРИ ЦИГО
Згурио се Циго
Пред кућом на трави,
Чудновата капа
Чучи му на глави.
На долами масној
Од калаја гомбе,
У Будиму граду
Нису веће бомбе.
А камиш у усти —
Света ми је вера! —
И двапут је краћи
Од мојега пера.
Око старца синци —
Право ћу вам рећи —
Од песнице моје
Таман што су већи.
На циганској деци
Мало је одела,
Тек кошуља једна,
Па бар да је бела!
Већ црна је, брајко,
Живота ми млада,
К'о Цигана стара
Бодљикава брада.
Згурио се Циго,
Снуждио се, ћути,
Још уздане горко
Неколико пути.
С уздисаји тешки
Жиће своје куне,
Што му верна жена
Већ под земљом труне.
Сад Циганин стари
К'о варница скочи,
К'о усјано гвожђе
Сјају ми се очи.
Боно му се срце
Заигра у груди...
Чуо је, да неко
Уз хегеде гуди.
И друго циганче
Десило се туде,
И сдушало како
Хегедице гуде.
Слушало је дете,
Па к'о дете свако,
Запитаће седог
Цигана овако:
„Шта је мили, бабо,
У жицама тима,
Када им се гласак
Тако срцу прима?"
Одговори Циго:
„Дете моје мило,
Циганова душа,
Шта би друго било?"
