Крнла клела тица ластавица:
Крила клела тица ластавица:
„Крила моја, да би одагњила!
„Ђе гсте мене данас занијела,
„Ђе но нема дрвца ни камена
„Само једно дрво ораово,
„Под њим сједи Ружица ђевојка.
„Везак везе Ружица ђевојка
„Златном жицом, сребрном иглицом
„Златном жицом по танкој кошуљи,
„Својијем се везом разговара:
„„Да ја смијем од старог бабајка!
„„Ја бих ово мјесто позлатила,
„„И на њему цркву саградила;
„„И по цркви све бих позлатила;
„„Позлаћена б’ врата саградила.
„„На коњу бих цркви долазила,
„„Копљем бих јој врата отварала.
„„Богу бих се свесрдно молила,
„„Да ме даде за Ивана бана!""
Мисли Ружа — јађана јој мајка!
Мисли нико од никуд не чује.
То слушале бабине делнје!
Па казују староме бабајку
Што говори Ружица ђевојка,
Својијем се везом разговара:
Да би смјела од старог бабајка
Урве-б' оно мјесто позлатила
И на њему цркву саградила,
И по цркви све би позлатила,
Од злата би врата саградила,
На коњу би цркви долазила,
Копљем би јој врата отварала.
Богу би се у цркви молила
Да је даде за Ивана бана.
Кад то чуо остарели бабо!
(Тако влада и море му бити)
Срце му је од камена било.
Он дозивље Турке јањичаре:
„Јањичари по избору Турци!
„Који јесте бољи мејданџије,
„Од’те к мени пред бијеле дворе,
„Вод’те моју ћерку јединицу,
„Повед'те је низ то поље равно,
„Па је врз’те под ора’во дрво,
„(Стријељајте колико морете)
„Не стријељајте кано у ђевојку,
„Већ стријељајте кано у хајдука!" —
Кад то виђе Ружица ђевојка,
Сузе лије овако говори:
„„Бога теби мој стари бабајко!
„„Кад ми тако мореш киндисати:
„„Предати ме Турком јањичаром,
„„Да ме бију и коњма тргају;
„„Ти се припни на бијелу кулу.
„„Па погледни низ то поље равно,
„„Како бију твоју јединицу!...
„„И молим те, мој стари бабајко!
„„Моје су ми ноге утрнуле
„„Не ћу доћи до мјеста крвнога
„„Подај мени дору коња твога
„„Од тридесет и седам година
„„И подај ми сабљу пометницу.
„„Да се вучем до мјеста крвнога...""
Даде бабо дору коња свога
Од тридесет и седам година,
И дао јој сабљу пометницу,
Па се Ружа низ поље отпужа. —
Оде бабо на бијелу кулу,
Па он гледа низ то поље равно
Кад је била до мјеста крвнога,
Ја-ли стаде Ружица ђевојка,
Она стаде на стару коњицу,
И загледа сабљу зарђану,
Зарђану од тријест годика.
Па с’ окрену прам истоку сунцу!
Диже своје пребијеле руке!
(„Божја помоћ од Бога милога!)
„Бре, берија!... из горице виле."
Три јој б’јеле долетиле виле:
Једна вила коња помладила;
Друга вила сабљу наоштрила:
Трећа вила у помоћ јој била. —
Па поћера Ружица ћевојка
— Она ћера Турке на буљуке!
Триста их је на воду нагнала;
Триста Турак' сабљом је посјекла;
Равно триста коњем прегазила.
Дивно ј' своју откупила главу!
Три Турчина само оставила
За муштулук староме бабајку:
— Да је жива Ружица ђевојка!
— Да је млада — јача од јунака!
— Тадај било сад се спомињало.
Српске народне пјесме из Лике и Баније које је сакупио и за штампу приредио Никола Беговић, (ПРИЉУБИО СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ), Књига прва, у Загребу, Штампарија Ф. Фишера и др., 1885., стр.: 33-36
