Роса пада

Роса пада Писац: Милан Ракић

Небо је сиво, месец блед,
Тишина свуда, мир,
Не шуми сад платана ред,
И не жубори вир.

О, чудна ноћ; о, чудан сат,
Тајанствен, црн, и глух,
У који као вити влат
Мој болни дршће дух.

Осетим каткад тајни лет
Кроз ноћ, док ћути вир;
Стресе се лист и стресе цвет,
Па опет влада мир,

То роса, тихо као сен,
Пада на лист и цвет,
И блага ноћ за један трен
Освежи цео свет.

И ја осећам у тај сат,
Тајанствен, црн, и глух,
Док као нежни, вити влат
Мој болни дршће дух,

Да то у тами неки бог,
Над светом који мре,
Из болећива срца свог
Пролива сузе те ...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.