Роса пада
| Роса пада Писац: Милан Ракић |
Небо је сиво, месец блед,
Тишина свуда, мир,
Не шуми сад платана ред,
И не жубори вир.
О, чудна ноћ; о, чудан сат,
Тајанствен, црн, и глух,
У који као вити влат
Мој болни дршће дух.
Осетим каткад тајни лет
Кроз ноћ, док ћути вир;
Стресе се лист и стресе цвет,
Па опет влада мир,
То роса, тихо као сен,
Пада на лист и цвет,
И блага ноћ за један трен
Освежи цео свет.
И ја осећам у тај сат,
Тајанствен, црн, и глух,
Док као нежни, вити влат
Мој болни дршће дух,
Да то у тами неки бог,
Над светом који мре,
Из болећива срца свог
Пролива сузе те ...
|