Родољупци/34
Позорје пето
СМРДИЋ напред, потом ШЕРБУЛИЋ, ступе
СМРДИЋ: Шта сте се толико с тим разговарали?
ШЕРБУЛИЋ: Чисто ми је срамота казивати.
СМРДИЋ: Зар је тако зло?
ШЕРБУЛИЋ: Зло није, него ...
СМРДИЋ: Шта је, дакле?
ШЕРБУЛИЋ: Чудна ствар. Ради се да продамо Војводину.
СМРДИЋ: Какав би био тај неваљао човек који би своју Војводину издао.
ШЕРБУЛИЋ: И ја тако кажем.
СМРДИЋ: Зар смо ми зато крв проливали?
ШЕРБУЛИЋ: Тако је.
СМРДИЋ: И толико страдали.
ШЕРБУЛИЋ: Већ то бог један зна!
СМРДИЋ: Па како вам дође та подлост до руке?
ШЕРБУЛИЋ: Сам не знам шта ћу о томе да мислим. Тај што сам с њиме говорио из Сомбора је, и каже да од наше Војводине неће бити ништа.
СМРДИЋ: То смо одавно могли знати.
ШЕРБУЛИЋ: Каже да се једно прошеније на цара потписује, у коме Србљи сами признају да нас је мало и да за нас није Војводина.
СМРДИЋ: Е, гледај ти шта код нас неће бити! И Србљи то потписују!
ШЕРБУЛИЋ: Ко потпише, добије педесет дуката у злату.
СМРДИЋ: Шта, шта? Откуд толики новци?
ШЕРБУЛИЋ: Каже да се унапред плаћа.
СМРДИЋ: Али толики људи! То ће много изнети!
ШЕРБУЛИЋ: Е, свима се не даје потписивати, него само који су били у одбору.
СМРДИЋ: Но, тако је већ могућно.
ШЕРБУЛИЋ: Па шта мислите?
СМРДИЋ: Ја мислим, ако то цар 'оће, оно ће и тако бити; зато је боље потписати.
ШЕРБУЛИЋ: Тако и ја мислим. Нека донесе, дакле, да потпишемо.
СМРДИЋ: Ви не можете потписивати.
ШЕРБУЛИЋ: Зашто?
СМРДИЋ: Кад нисте били у одбору.
ШЕРБУЛИЋ: Вама је познато да сам био наименован.
СМРДИЋ: Али није дошло у протокол.
ШЕРБУЛИЋ: Реч председникова вреди као и протокол.
СМРДИЋ: Ја не знам да ли је то тако?
ШЕРБУЛИЋ: Баш и кад не би било, ко ће распитивати јесам ли ја био член, кад моје име
међу толикима стоји?
СМРДИЋ: То је истина, али знамо ми.
ШЕРБУЛИЋ: Пак зар би ви мене издали? Ми стари пријатељи!
СМРДИЋ: Добро, само да не окриве нас.
ШЕРБУЛИЋ: Ја ћу потписати насамо, пак после нека траже кад извучем новце.
СМРДИЋ: Закрпа је лепа.
ШЕРБУЛИЋ: Како да није, особито сад где смо толико страдали од проклети' Маџара.
СМРДИЋ: 'Ајде да саопштимо Жутилову, да видимо шта ће он рећи.
ШЕРБУЛИЋ: Е, он ће једва дочекати, како је лаком.
СМРДИЋ: Богме, он се добро покрпи.
ШЕРБУЛИЋ: Кад га пре три године истераше из службе, мал' не скапа од глади; жена и деца рђаво одевени. А сад, јесте ли видели како се носе?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|