Родољупци/31
Позорје друго
ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ
СМРДИЋ: А кад сте ви дошли?
ГАВРИЛОВИЋ: Кад и сви; него сам се задржао у Гроцкој.
СМРДИЋ: Ви сте могли остати код куће, не би вам Маџари ништа урадили
ГАВРИЛОВИЋ. Та — да се није толико пљачкало
ШЕРБУЛИЋ: Вама је све пљачка у глави. Ваљда вам је жао Маџара и Шваба.
ГАВРИЛОВИЋ: Жао ми је свакога који страда невино.
СМРДИЋ: Невино! Дакле Маџари и Швабе су невини?
ГАВРИЛОВИЋ: Како који.
СМРДИЋ: Они зар нису пљачкали и зла чинили?
ГАВРИЛОВИЋ: Јесу, али наши нису гледали који је крив, него који је богат.
ШЕРБУЛИЋ: Нека памте кад је била српска Војводина!
ГАВРИЛОВИЋ: Ако смо зато устали тражити Војводину да се пљачка и отима, боље да је нисмо ни тражили.
ШЕРБУЛИЋ: Вама је боље, јер ове године нисте могли трговати ни профитирати по вашем обичају Народ тако не говори.
ГАВРИЛОВИЋ: Ја видим народ пишти по обалама и пропада. Забога, да се скупимо и дамо штогод на сиротињу. Није право да изгине.
ШЕРБУЛИЋ: Богме, нико не даје ни мени
СМРДИЋ: Од толиког времена седим овде на трошку; на банкнотама морам да губим, па откуда ћу?
ГАВРИЛОВИЋ: Није ли гриота да наша браћа умиру од глади?
ШЕРБУЛИЋ: Ее, што им драго, ја им помоћи не могу.
ГАВРИЛОВИЋ: Људи остали без кућа, без марве, без свега.
СМРДИЋ: Нек чекају док се продаду маџарска добра, па ће примити накнаду.
ГАВРИЛОВИЋ: А донде да скапају од глади?
СМРДИЋ: Што им драго! Ено код патријарха народне касе; нек ишту од њега.
ГАВРИЛОВИЋ: А гди је наша општинска каса?
СМРДИЋ: Шта знам ја гди је. Треба и нама живити; зато смо били чиновници Војводине
ГАВРИЛОВИЋ: Али ви живите у излишију, а тамо сиротиња нема ни што је најнужније. Колера ударила, људи из нужде једу незрело воће и краставце, па ће сви поумирати.
СМРДИЋ: Па гди су ти доктори? Зашто не казују људима да је то нездраво?
ГАВРИЛОВИЋ: Јест, али треба имати што друго. 'Ајде да накупимо између нас једно сто форинти, па да поделимо међ' сиротињом.
СМРДИЋ: Сто форинти! Шта ви говорите?
ШЕРБУЛИЋ: Ни сто крајцара не могу дати.
ГАВРИЛОВИЋ: Ви, који се толико родољубијем поносите!
ШЕРБУЛИЋ: Видим како се родољубије уважава. Ви сте били член одбора, а ја ништа.
ГАВРИЛОВИЋ: Нисмо вукли никакву плаћу.
ШЕРБУЛИЋ: Већ ја знам. Сваки је луд који се за српство заузима.
ГАВРИЛОВИЋ: Зато што не може да глоби.
СМРДИЋ: Вама је све то у глави. Док су Маџари глобили, било је добро.
ГАВРИЛОВИЋ: Па ми смо зато и устали да се тога опростимо.
СМРДИЋ: Којешта. Ми смо устали за народност, а нигди није стајало да ће чиновници Војводине служити бадава, него ће јошт већу плаћу имати.
ГАВРИЛОВИЋ: Оставимо сад то; него дајте што на сиротињу.
СМРДИЋ: Идите ви с богом, ја не могу дати ништа.
ШЕРБУЛИЋ: Зашто нису сви устали на оружје, па не би ни морали бежати.
СМРДИЋ: Тако је; негде 'оће људи Војводину, а неће да се бију.
ГАВРИЛОВИЋ: Они мисле да би могли и ви оружје носити.
СМРДИЋ: А на кога би оставили одбор?
ГАВРИЛОВИЋ: О, за одбор би се нашло људи и сувише, него за логор требало би да сте се бринули.
СМРДИЋ: За нас би гриота била погинути, који народ љубимо, јер ће опет да тог стања доћи да му послужити можемо; а мађарони да изгину сви, па никакве штете.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|