Родољупци/14
Позорје треће
ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ
ЗЕЛЕНИЋКА: "Слободно", слатке моје, или "извол'те, заповедајте", то је лепше него "херајн".
НАНЧИКА: Ви имате право, али смо се тако навикли.
ЗЕЛЕНИЋКА: Ах, дим туђег елемента давио нас је много година! Но даница је и нашој народности своје багрјаношарно лице помолила, само не треба ни ми да спавамо И колико год мушки за српство раде, толико трипут више нашем полу ова дужност на срцу лежати мора.
НАНЧИКА: Ми се не можемо тући.
ЗЕЛЕНИЋКА: Тући? То нико од нас не захтева; премда жар родољубија може потпалити и њежне перси краснога пола. Примера има доста у историји Вама ваљда није познато определеније амазонкиња.
МИЛЧИКА: Шнајдер Лист најбоље прави такве 'аљине.
ЗЕЛЕНИЋКА: Кројач Лист . . да, но историја амазонкиња покривена је тавнилом древности Оне су носиле оружје и ишле у бој, као сваки војник.
НАНЧИКА: То сад није у моди.
ЗЕЛЕНИЋКА: Сад је највећа мода, драга моја, родољубије. И која се српска кћи сме тога одрицати? Ја би' сама узела на себе неколико батаљона женске војске организирати, да се није друга идеја у мени породила. Ми морамо, драга моја, да оснујемо "Одбор родољупкиња" којега ће цел бити. распростирати народност. Ја сам већ три дана на штатутима радила, и бићу ови' дана готова.
НАНЧИКА: То је лепо. Но мислим да ће бити опасно док су овде Маџари.
ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, ми да се бојимо? Без жертве не може бити. И ми треба да покажемо свету како Српкиња погинути уме за своју народност ... Међутим, ми умемо и предострожне бити, да нико не примети куд се наша намера клони, а за бољи успех позваћемо у наше друштво погдиког од официра, који су млађи, јер ови мање праве примјечанија о политики, и тако можемо наше благодетелно заведеније умотати невиношћу соареа.
НАНЧИКА: Ако је тако, онда је ваш план врло мудар.
МИЛЧИКА: Мами, и ја ћу да ступим у то друштво.
ЗЕЛЕНИЋКА: Свака која има чувства народности мора, и ступиће радо у нашу средину. А јошт докле видите план!
НАНЧИКА: Он мора добар бити како је од вас.
ЗЕЛЕНИЋКА: О, ја сам вам сада у великој забуни, јер сам, осим тога, обратила вниманије да постигнем како се праве барикаде Једва сам мало неко поњатије добила.
МИЛЧИКА: Ја то ништа не разумем.
ЗЕЛЕНИЋКА: Верујем, драга моја, ту треба размишленија.
МИЛЧИКА: Ја сам читала како су код Сентомаша давали крајцфајер, али не знам шта је то.
ЗЕЛЕНИЋКА: Битка сентомашка биће најлепши предмет нашим стихотворцима. И сама сам почела један спев, тако ме је восхитило Који хоће да представи себи ужасност ове битке, мора у уму вообразити цео предел. (Извади креду и почне по асталу шарати) Видите, овде лежи Сентомаш, овде Турија.
МИЛЧИКА (матери лагано): Мами, аз иштенирт, политират астал!
ЗЕЛЕНИЋКА: Овако стоје шанцеви први, други, трећи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|