РАДОСЛАВ
Зулум чини страшна сила
Грчког цара Михаила;
Коље, пали, плени, жари,
Робови су млади, стари;
Деца, жене и девојке
Другог сlуже, другог дворе
Од вечера па до зоре.
Стегоше у ланце вука,
У ланци му труне рука,
Али зато нема ваја,
Ни суза, ни уздисаја;
Немо носи тешко иго,
Само декад шкрипне зуби,
Кад убојна труба труби.
Нема звона на звоништу,
Нема ватре на огњишту,
Нема мача на дувару
Нит' коњица у ахару,
Све поплави, све оплени,
Све освоји страшна сила
Грчког цара Михаила.
„Устај, Србе! устај, лаве!
Нек падају русе гдаве,
Нек из недра крвца лопи
Васиону нек потопи;
Ал срамота голема је,
Да Срб другог двори, служи,
Да му туђин име ружи!
Не знате ли оне дане,
Оне славе и мегдане?
Не знате ли она деда,
Кад је чиста крвца, врела,
На разбоју, на бојишту
Реком текда за слободу,
Да сачува понос роду?
Труба јечи у трубача....
Лаћајте се бритка мача!
Устаните, будите се,
Васиона нек се тресе!
Нек се крши, нек се ломи,
Нека падне страшна сила
Грчког цара Михаила!“
Тако грме речи лава,
Краљевића Радослава;
А на речи, а на гласе
Сва Србија уздрма се;
Уста старо, уста младо,
Да се коље, да се свети....
Ил' живети, ил' умрети!
На ноге је Србин стао,
А Цариград задрхтао;
Ал' беседи Халхондило
Грчког цара десно крило:
„Оддетићу, победићу,
И пролићу море крви,
Да удавим српске црви!“
„Иди, сине, Халхондило!
Иди, десно моје крило!
Победиш ли Радослава,
Падне ли му горда гдава —
Салићу ти сјајне дворе
Од бисера, злата, сребра,
До самога неба ведра!“
И диже се страшна сила
Грчког цара Михаила,
Коље, пали, жари, плени,
Секу мачи наоштрени;
Но јунаци српски ћуте,
Само каткад шкрипну зуби,
Кад убојна труба труби.
И нашле се војске двије....
Застава се дична вије,
Мачи звече, коњи вриште,
Одапете стреле пиште;
Ал' повиче Халхондило:
„Ђеж', Србине, бежи, зече,
Да те сабља не посече!“
„Стани, Грче Халхондиле!
Стан', крвниче и копиле!
Не ружи ме, не хули ме,
Не дирај ми српско име,
Већ на сусрет изађи ми!
Место празних, голих речи
Нека бојна сабља звечи!“
„Ватру сипај из очију,
А громове са прстију,
Смрт нек ти је у помоћи,
Ад' мача ми! ове ноћи
Црви ће ти тело гристи!“
.....Да страшнога отпоздрава
На изазив Радослава!
Удрише се мејданџије.....
Наопако бубањ бије;
Панцир звечи, оклоп сија,
Сева сабља крвопија;
Ал' у маху, једном часу,
Као море ил холуја,
Звиждну копље и захуја.
Халхондило мртав паде,
Грчка војска бегат' стаде;
Ал' да лака крила има,
Не утече соколима!
Као снопље леже Грци,
Још ни весник не утече —
Српска ђорда све посече.
И већ место бојне вике
Стоје венци лаворике;
Место крви вино тече,
Место ланца купе звече,
Место сева од мачева
И звекета од ханџара
Гусле гуде у гуслара.
И дођоше девојчице
К'о пролетње љубичице,
Те разнеше, ао јада!
Песме чак до Цариграда,
Те тако се на далеко
Чула дика, чула слава
Краљевића Радослава.
А у граду Цариграду
Не зна, што ће, цар у јаду;
У дворима тужно седи,
Тужно седи па беседи:
„Десно крило, Хадхондило!
Ил' негдашња где је сила
Твога цара Михаила!“
