Пљетву пљеле до дви пљетелице,
Иванова љуба и сестрица;
Њима Иво на коњу долази:
„Пљетелице јесте ли уж'нале?”
Сеја мучи, а љуба говори: 5
„Овако ти Иво твоја мајка,
Овако ти она ужинала,
Ако сам ја данас и ручала,
Него једну зелену јабуку;
Више сам је твојој сеји дала, 10
Него сам је ја изјела сама!”
Оле Иво преко поља равна,
Кано 'звјезда преко неба сјајна;
Далеко га угледала мајка,
Још се ближе преда њ ишетала. 15
„Ид' отале, стара мила мајко!
Љут је коњиц да те не погази,
Љући Иво да те не удари:
На небу су два жарка сунашца,
Једно сунце сјајно и пресјајно, 20
А друго је тавно и претавно!
Које сунце сјајно и пресјајно,
Оно сунце рани своја мајка!
Које сунце равно и претавно,
Оно сунце рани туђа мајка!” 25
Ђорђе Рајковић, Српске народне песме из Славоније, приредила Славица Гароња-Радованац, Београд: Удружење Срба из Крајине и Хрватске: Књижевно друштво "Свети Сава", 2003., стр. 235-236.
