Пјесник и тице

Пјесник и тице  (1889)  Писац: Саво Ст. Рачета

Приказано поштованом пријатељу Ј. Сундечићу

Замео је снијег густи,
Осула се сн’јежна груда;
Гдје би негда брјег зелени —
Оголио камен свуда.

Гдје је некад жубор живи
Поточића лако бруји —,
Љубећ’ мило горско цв’јеће,
Дебеломе мору струји;

Сад мосури крупна леда
Бистром току на пут стају:
„Стани водо — наша га је!”
И собом је затрпају.

Он’јемила шума, лузи?
Бездушна их студен шину...,
Лисје жуто котрља се —
Оде... оде у прашину!

Једва које бл’једо перце
Што с’ по врсим’ шибља тресе,
Као да би рећи хтјело:
„Збогом св’јете... умире се!”

Тичиј’ цвркут умукао —
О њима се цича л’јепи...
Свака хита своме куту
Да с’ огрије и окр’јепи.

До час прхну, разаспу се?
Обидују плодне стране —
Е да им је пиће нешто,
Да с’ одрже и преране.

Сумрак ту је — ноћ се кучи...
Враћају се знаним крајем;
Пјесник стао — па их тјеши,
Своје лире уздисајем...

„Не клоните, тице мале,
Не плаш’те се љуте студи —,
Издржите... прољетна ће
Опет зора да заруди.

Опе’ ће те по шумица
Начичкати зелен-гране,
Жубор вода зачињаће
Ваше пјесме одабране.

Опе’ ће вас љупко мазит’
Бујног цв’јећа миомири —
Опе’ ће вам звучно тепат...
Рано јутро са зефири.

Ко некада!.. опе’ ће те
Прелетати по свемиру,
Разгаљиват’ срце, душу,
Чобаници и пастиру.

Опе’ ће те сунце гледат’
Да се на вас слатко см’јеши;
Издржите цичу сада —
Срећа ће вам да посп’јеши.

Не дајте се!... над вама се
Свакад иста нада вија;
С прољећа ће доранит’ вам
Китан в’јенац чаролија.

Сумор вам је кратка в’јека,
Ви сте сретне док вас траје;
Након туче и олује...
Свака зора ведрија је.

То је часак из живота,
Пошалица кушње само;
Ви цврчите... ви велите:
„Вај! ми нешто друго знамо!”

Вај! та знамо; ипак хвала
Што нам дајеш снаге нове;
Утјеха нам добро дође,
Са дна душе пјесникове.

„Ти нас бодриш, ти нас љубиш,
Познаници ми смо давни ....
Знаш, кад гуслар запоп’јева
Народ српски — народ славни?

Што му слава, прошлост што му,
Што вјеков’ма тешки ланци . . ,
Силне борбе и прегнућа —
Па ратови и устанци.

Е па оне живе жеље . . .
Те их вјечно Србин снива;
О слободи ... о напретку . . .
С којим’ би се да целива!

Све то нам је нешто своје,
Што нам тугу, сумор ствара;
Ал’ ни једно маха нема . . .
Јер их нада заговара!

И та нада дивно сија —
Баш ко зраци сунца жива . . . ,
Ил’ ко бисер спрам мјесеца,
Кад га талас запљускива.

Још мирише ко душица
Гдје с’ љубавни крше боли . .,
Ил' утјеха благодатна
Кад се Србин Богу моли . . .

Богу моли — патње блажи —
А нада му срећом креће;
И док тако! — докончати
Никад не ће — никад не ће!

Брацком слогом — св’јешћу рода,
Издржаће св’јета трење;
Све се мјења!— дотрајаће
И Србинстава искушење!!”

Извор

1889. Нова Зета. Година 1, број 9, стр. 344-345.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Саво Ст. Рачета, умро 1933, пре 91 година.