Пјесникова молитва

Пјесникова молитва  (1896)  Писац: Јован Дучић

О ти, о ком збори глас хучних валова,
Шуштање потока и шаптање вира;
Чији живот прича безбројност вјекова,
Свету величину пространство свемира!
Чију снагу зборе громови, оркани,
Силни дажд и трешња и огњена мора;
Чију вјечност прича шум вјетра и цвјећа,
И језеро љупко и румена зора!
Чији гњев ужасни приповједа н'јемо
Гробље, куд су пали круне и скиптари,
И у прах сурвана давна поколења,
Разорени храми и градови стари!
0 ти чију милост збори осмјех дана
И роса небеска и пољане житне,
Чију славу вјечну пјевају небеса
И звјездице ситне!

Благослови људство! А прогнај Сатану
Над срцима што им зацарио силно,
Ко што свијетлу дугу даде јасном дану
А звјездам окити вечерје умилно —
Светим обновљењем разорене храме
Истине и Мира, даруј, благослови;
Понижено ропство изведи из таме,
Раскуј вјечни оков мученика ови.
Духа свога метни, својом руком нека
Крми људским бродом на пучини страсти,
И с грешног их пута врати из далека
Даље од порока, даље од пропасти;
И змијски им отров из душе исцједи,
Разриј врашка гн'језда — пуста срца њина,
Милосним их оком одозгор погледи
Са свјетлих висина!

А мени, пјеснику, својом светом руком
Избранички позив и борбу бескрајну
Благослови с неба ... А божанским звуком
Изпуни ми душу. Улиј снагу тајну
У немоћно срце, па да презрем силно
Идоле бестидне, пред којима клече,
И сатански осмјех на образу њином,
И ријеч отровну кад с уста потече ...
И да презрем силу! Даруј снаге мени
Да поштујем тугу и да цјеним боле;
Да презирем оков, оковане љубим,
Да презирем силне и да штујем голе...
У звук лире моје улиј утјешења!
Улиј снаге вјечне! Нек остане вјерна
Пред храмом Слободе и Истине свете
Поклоница смјерна!

Извор

1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 197-198.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 81 година.