Пјесми (Мило Јововић)
Пјеват' ћу те, пјесмо моја!
Дању, ноћу, без престанка;
С тобом ћу се веселити,
Као славуј поносити –
До посљедњег мога данка.
Мила ми је дружба твоја,
Од ђетинства стобом дружим;
Низајућ' те све по складу,
Ти ме тјешиш у мом јаду,
Не допушташ да затужим.
Мудри нека мудро зборе,
Ја ћу оно, што природа
Мени пружа по нарави;
Све у Божјој пјеват' слави,
И на понос мога рода.
По сред шуме густе горе,
Пастир пјева покрај стада;
Веселос му дуи прија;
Пјевати ћу дакле и ја,
Нећу жалост да ме свлада.
Не мож' ватра бит' без дима,
Нит' без пјесме срце младо;
Би природа он'јемила,
Кад ти с нама неби била –
Јад би св'јетом тада влад'о.
Сад помози, добри Боже!
Дај ми гласа, добре воље;
Па ћу пјеват' мајци својој,
Домовини милој мојој;
Што узмогнем љепше, боље.
А уз то се пјеват' може,
Својој милој јединици;
Која младо срце чара
И веселост милу ствара,
Пјесниковој танкој живи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
У Бару (Црна Гора), 1894., Мило Јововић, „Словански свет “, број 8., у Трсту, 25. априла 1894., стр. 146. - 147.