Пучина/20
VI
ВЛАДИМИР, КАТИЦА, ОЛГИЦА
ВЛАДИМИР (гледа најпре дуго преда се поражен, а затим изломљен спушта се на канабе, те обузет болом и не примећује
долазак Олгичин).
КАТИЦА (водећи Олгицу): Ево је госпођа!
ВЛАДИМИР (тргне се): Госпођа?
КАТИЦА: Да, враћа се из шетње.
ОЛГИЦА (притрчала је оцу): Ево иде и мама. Били смо далеко, далеко, здраво далеко...
ВЛАДИМИР (снажно је пригрли, љуби је и плаче): Чедо моје!
ОЛГИЦА: Оцо, шта је теби, оцо?
ВЛАДИМИР (тргне се, крије сузе): Ништа, ништа. 'Ајде, чедо, иди играј се. Води је, Катице, да се игра.
ОЛГИЦА: А ти плачеш, оцо?
ВЛАДИМИР: Не, душо, не плачем... чини ти се... (Пољуби је.) Водите је, Катице, нека се игра дете, нека се игра.
КАТИЦА (узима је за руку): 'Ајде, Олгице, 'ајде у башту. (Одлази с њом, пошто и сама, чудећи се, погледа Владимира.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|