Пучина/11
< Пучина
XI
ВЛАДИМИР, ПРЕЂАШЊИ
ВЛАДИМИР (улази нерасположен).
ОЛГИЦА: Честитам татице! (Пољуби му руку.)
ВЛАДИМИР: Хвала, чедо моје! (Пољуби је.)
ЈОВАНКА: А зар моју честитку нећеш да примиш?
ЈОВАН: Па моју?
МАРИЈА: Па онда моју?
ДОКТОР И СТАНКОВИЋ: И наше искрене честитке?
ВЛАДИМИР: Да, хвала вам, хвала вам свима. Нешто ме глава боли, те нисам тако расположен данас, кад бих одиста требао
да сам расположен.
ДОКТОР: Та, остави, знамо ми све... којешта... којешта... и то не личи теби као озбиљном човеку.
ВЛАДИМИР: Не... него...
ЈОВАНКА: Владимире, зар одиста нећеш моју честитку да примиш?
ВЛАДИМИР (ухвати је за руке, загледа јој се подуже у очи, расположи се и загрли је) Да, хоћу, хвала ти, Јованка!
завеса брзо пада
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|