Сунашце се на пут опремаше,
Свети Иле коња оседлаше,
Свети Ђуро за узду држаше.
Питала га стара мила мајка:
„Та Бога ти, жарано сунашце! 5
Та хоћеш ли тако на далеко?“
Ал' говори жарано сунашце:
„Хоћу, мајко, богме на далеко
Од истока тамо до запада,
Од запада натраг до истока.“ 10
Кад ли дође жарано сунашце,
Питала га стара мила мајка:
„Та Бога ти, жарано сунашце!
Када идеш тако на далеко,
Та имаш ли иђе иког свога?“ 15
Ал' говори жарано сунашце:
„Ја не имам ниђе никог свога
Већ ја имам Бога јединога
И код Бога дван'ест апостола,
Кој' ме носе тамо и овамо. 20
Кад с' уморим жарано сунашце
Онда легнем Богу на криоце:
Мене Бого свако јутро буди:
„„Устај горе, жарано сунашце,
Па ти огриј нејаке сироте 25
И у пољу вока и тежака,
Који оре па сироте храни.“
Српске народне песме (женске), већином их у Славонији скупио Ђорђе Рајковић. Издала "Матица српска", у Новоме Саду у штампарији Игњата Фукса, 1869., стр. 140-141.
