Пролазе дани...
Пролазе дани... Кô селице неке
Губе се они у дугоме низу.
И једном и ја почиваћу близу
Повијених врба, чемпреса и смрека...
Но моја душа насељу звијезда
Прхнути неће да одмара крила:
Остаће овдје гдје је са мном била.
Ту, изнад грана и топлих гнијезда,
Родне ријеке, дубрава и врела,
Кршева, поља и убогих села,
Гдје раштркане колибе стоје -
С тицама оне лепршаће лако,
И молити се, и чекати тако
На златно јутро отаџбине моје...