Православна Далмација (Е. Н. Милаш) а

Извор: Викизворник
ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА
Писац: Епископ Никодим Милаш


Предговор

Ваљда нема на свијету земље, у којој је интолеранција наспрам православне вјере тако велика, као у Далмацији. Не смију давати јавног израза тој интолеранцији само с тога, што постоје државни темељни закони, који јамче слободу православне вјере у Далмацији, иначе би поступали противу те вјере, као што су прије издања тих закона поступали. И ту интолеранцију дотични старају се систематски да подржавају у овој земљи, приказујући православну цркву, као неку јеретичку вјерску задругу, која се силом наметнула у Далмацији.

Вјерска интолеранција, ма како је хтјели правдати латински богослови, у самој ствари није него мржња према иновјерцима, и плод је вјерског фанатизма, који потиче из мрачњаштва и незнања. Па колико је то непорјецива истина за сва мјеста гдје интолеранција господује, толико се то на особит начин показало, а и показује у Далмацији.

Код нас у Далмацији ова је интолеранција почела још од онога доба, кад је романизам савладао православну цркву, и кад на спљетском сабору 1059. године прогласише св. Методија словенског за јеретика. То се традиционално потхрањивало у Далмацији све до XVIII вијека. Тада је задарски арцибискуп Змајевић изложио то у форми римокатоличког црквеног учења за далматинске римокатолике у свом „Огледалу истине”, које је учење од тога доба постало збиља огледалом за све потоње западне писце, и до данас.

„У Далмацији није била никада толерирана схизматичка грчка вјера. Кад дођоше у XVI вијеку у Далмацију грчки стратиоти, они су били одмах потчињени духовној власти латинског бискупа, и допуштено им је било само да врше богослужење по грчком обреду, те су тако живјели у Далмацији као грчко-сједињени све до пада млетачке републике, када се опет отргоше од римске цркве и претворише у схизматике. У исто су вријеме дошли у Далмацију из турских провинција и Срби. Ови Срби, који су били не само схизматици, него и јеретици, нијесу се хтјели добровољно покорити власти латинских бискупа, и млетачки сенат морао их је силом на то принудити и сматрао их је за грчко-сједињене. Одметнуше се они од римске цркве, кад је престала млетачка влада у Далмацији. Од тог одметничког народа и његове цркве мора се клонити сваки прави син римске цркве и избјегавати свако опћење”.

Ово је језгра Змајевићевог учења, а и свега онога што је наштампано у књигама западних писаца о прошлости православне цркве у Далмацији.

Да мора убитачно дјеловати на друштвени морал она порука римокатолицима, да избјегавају опћење са православнима, то је јасно свакоме. Али оно учење је и историјски неистинито. А то може знати свак, ко ијоле познаје опћу историју Далмације.

Мене је, као православног Далматинца, ова ствар одавна занимала, и, искрено да кажем, жао ми је било и неправо, што се онако мисли и суди о мојој цркви и њеној прошлости, и тијем само још више потхрањује вјерска несношљивост у земљи овој. Поред оне Змајевићеве работе и других још сличних ружних работа, саблазнило ме особито оно, што сам прочитао о прошлости православне далматинске цркве у најновијем издању фрајбуршког римокатоличког црквеног лексикона, те ручне књиге свију западњака, који познају њемачки језик, и која се штампа, као што на наслсгвном листу пише, „судјеловањем многих католичких научника”. Видио сам, да се старим заблудама данас већ даје и научни карактер. Ово и све друго што сам горе споменуо, побудило ме да сам проучим прошлост наше цркве у овој земљи. Па пошто сам нашао, да у свим књигама западних писаца говори се о томе искључиво по Змајевићевом учењу, и спомињу се само такви догађаји, који иду у прилог тенденције латинске школе, ја сам се обратио првоизворима, да по њима, а независно од свега што је до сада наштампано, саставим себи слику о нашој прошлости. Био сам сретан, благодарећи доброти пријатеља мојих и историјске истине, наћи у разним архивама и библиотекама много писмених споменика о овоме предмету. Нашао сам о томе и неколико монографија, које нијесу још штампане, а особито три, о којима ја у тексту спомињем, и које су доста опширне и богате у историјски доказаним податцима. Проучавању ових извора ја сам посветио скоро пет година. Ресултатом су тога они многи чланци у „Гласнику далмат. цркве” и ова књига.

Као што ће читалац видјети, овдје се приказује ствар сасвијем друкчије од онога, што о томе говори латинска школа. Ту је показано и доказано, да је православна вјера била једина у Далмацији све до друге половине IX вијека. Тада, изазвана, она ступа у борбу са романизмом, који силом државне власти почиње је гонити, и гоније бездушно све до времена св. Саве српскога, кад православни Далматинци добивају нову духовну снагу да се противницима одупру и да одрже православље у Далмацији и до данашњега дана.

Књига је ова, као што сам у наслову казао, само историјски преглед прошлости православне цркве у Далмацији. Тај преглед ја сам закључио са половином XIX вијека, јер је тада почео сасвијем други живот у далматинској цркви, услијед проглашења равноправности православне вјере са осталим законом признатим вјероисповјестима у аустро-угарској монархији.

У Задру, на Ђурђев дан 1901.

Е. Н. М.