Поштопото посланик/17
ПРИЗОР XI
Петровић и пређашњи.
ПЕТРОВИЋ:
Добар дан. Ево мене опет. Нисам истина долазио дуже времена, мало сам се срдио на Васу, али добри пријатељи не треба да се за сваку тричарију заваде, није ли тако Јолдаш?
ПОПОВИЋ:
Тако је, добро си ми дошо.
ПЕТРОВИЋ:
То ће[мо] одма видити, јер искрено ти кажем, забадава нисам дошо.
ПОПОВИЋ:
А због чега то?
ПЕТРОВИЋ:
Та због чега другог већ због тога твога посланства. Јел богати, како стојимо?
ПОПОВИЋ:
Још се незна... наравно... ствар је још у неизвесности.
ПЕТРОВИЋ:
Истина? Видиш сада те познајем, знао сам ја то, па зато сам и дошо. У првој ватри био се мало разљутио... али сада те је ваљда прошло. Па зато послушај ме драги пријатељу, твоје ће посланство и теби и нами шкодити, па зато амани се тога посла. Ево, ја те као твој пријатељ молим, а то мора сваки учинити, ко ти је пријатељ.
МИЛАН:
Да г. Поповићу, маните се те намере.
ЕВИЦА:
Слатки татице немојте бити посланик.
ПОПОВИЋ:
Значи тако! Али зашто?
ПЕТРОВИЋ:
Зашто? Хм! А ти баш оћеш да будеш.
ПОПОВИЋ:
Зашто не?
ПЕТРОВИЋ:
Зато... зато, што није за тебе.
ПОПОВИЋ:
А зашто да није за тебе. [Очито грешка. Треба: „За мене”]-
ПЕТРОВИЋ:
Зато што нећеш бити.
ПОПОВИЋ:
А ја ти кажем да ћу бити, по други пут ти кажем да ћу бити и по трећи пут ти кажем да ћу бити.
ПЕТРОВИЋ:
А ја ти кажем да нећеш бити, и по други пут ти кажем да нећеш бити и по трећи пут ти кажем да нећеш бити, па сада збогом. Милане ајде кући. (Оде)
МИЛАН (полако):
Збогом драга Евице - тешко нама {јасно). Клањам се (оде)
ЕВИЦА:
Ох драги татице -
ПОПОВИЋ:
Ни речи - одлази у твоју собу (Евица оде).
ЈЕЦА:
Јели то ко видио, да они -
ПОПОВИЋ:
Ти жено не мешај се у моје послове - гледај за твојим ручком (Јеца оде) тако, сад смо на само, сад се бар можемо разговарати. Дакле, шта мислите драги г. Јазавче?
ЈАЗАВАЦ:
О томе имамо каде довољно разговарати се, сада ме извините морам одма одлазити важан ме посао зове. Истина жао ми је да вас остављам у овом расположењу, али као што рекох, морам одлазити, важан ме посао зове. Клањам се (оде).
ПОПОВИЋ:
Сви одоше, сви се разбегоше, још сам само ја остао. Па добро, а ти чуј Васо Поповићу, ја ти кажем, ти ћеш бити посланик. ја ти добар стојим.
(Крај II чину.)