Почетак греческе књиге

Почетак греческе књиге
Писац: Доситеј Обрадовић
Живот и прикљученија

На[х]ођаше се у то доба у Чакову неки старац Дима, Грк. Никад довека јутрења, вечерња и све што се год у цркви послује не би могло без њега бити; млого би пута чредни поп без никаква празника само њему за [х]атар морао у цркву доћи. Студен, врућина, блато, киша, ништа то није могло њега зауставити да се он не нађе у време правила; и више пута, пре правила и пре него би се црква отворила, пред црковни врати стало би га вика, и љуто би грчки псовао и ружио попове што закашњавају. Ове сам речи грчке најпре научио, често од њега чујући: „Катарамени пападес пу катонде метисмени.” Чини ми се да би се сви пароси чаковачки у оно доба више његовој смрти обрадовали били, него да им је који најбогатији обркнез умро; тако им је био додијао и хака дошао. „Благослови, душе”, „Свете тихи”, „Сподоби, господи”, и „Ниње отпуштајеши, то би све он читао грчки; ако ли би се случило да му то који пут протопоп или који други поп отме, отишао би срдит из цркве, као да није у њојзи никакве молитве било. Он, заисто, кад не би се надао да ће, ако ништа, барем „Нин аполиис тон дулон су деспота“ на вечерњи очитати, не би никада на њу дошао. Овога, дакле, старца Диму, сваки дан слушајући, мало помало превикле су ми уши к грчком читању. Моје од детињства природно љубопитство к свему оному што не знам почело ме је као подбоцавати да ми је научити грчки.

Ето ти срећом, илити мојом несрећом, (како ће се нама[х] видити), чујем једанпут да је Грком дошао један даскал да им учи децу. Ја ти нама[х] сутрадан метнем мој катихисис на греду, пак ти се помешам међу грчку децу, пак ти одем к грчком даскалу учити грчки. Мога тетка Николе није тада било дома, а моја тета Марица ништа се није мешала у моју науку; њојзи је само мило било да ја идем у школу, било у коју било. А мени се учинило да сам тај дан у божјем рају био! Као да је душа моја пре много хиљада година у ком П[и]тагореву ученику била и као да је знала једанпут златни и слатки Сократов и Омиров језик, пак као да га је била, по напитку воде заборављења, заборавила, пак истом уједанпут опет као да се је с медоточном сладошћом његовом састала и с горећим срцем и душом почела га учити. Тако је мени било гледајући грчка слова и изговарајући „алфа, вита, гама, делта, епсилон“ и прочаја. Како је једној младој и милостивој матери, која има првородно чадо своје при сиси, кад отиде гди у комшилук на част, успавано у колевци мило чадо оставивши, и кад се врати, носећи пуне прси нектара чловеческог живота, и нађе мили плод утробе своје гди плаче и тужи за сисом, узима чадо своје к матерњим недрам, мило грли, слатко љуби и сису му даје — тако је мени било кад сам први пут к словам добродетељнога Сократа дошао. О, дан радости неисказане и блаженства неизреченог! И, заисто, такова и толика моја радост будући, морала је кратка бити. Мислио би[х] у себи, кад јошт’ грчки научим, ко ће бити ученији од мене! Лежући у постељу, све ми је у усти било „алфа, вита, гама, делта, епсилон“. Спавајући сањало ми се не само као да грчки савршено читам и тање и лепше него старац Дима изговарам, него јоште као да сам и у грчке [х]аљине и широке димлије обучен; пробудивши се, толмачио сам мој сан на добро. Истом, спремајући се да пођем к мом даскалу, ал’ ето ти два велика ђака из моје старе школе уђоше у кућу говорећи да мој прежњи магистер зактева са мном разговорити се, и да нама[х] пођем не каснећи нити одлажући, јер, иначе, њима је наложено да, ако нужда буде, силу употребе. Мој обичај није био силом ни с пратњом велики[х] ђака у школу ићи; ово је обичај био мог млађег брата Луке да га сваког понедељника двојица ил’ дотерају у школу или довуку. Није ми најбоље било и почело ми је срце на зло слутити; но, с друге стране, не обличујући ме моја савест да сам што зло учинио, нити знајући шта ћу од свег тог посла мислити, узмем мој катихисис, отарем га од праха, пођем и дођем у моју стару школу. Мој магистер, као насмејавајући се, пита ме гди сам јуче био, придодавши да је он нешто начуо, но да би рад, за веће увереније, од мене о свему известити се Ја видим да му смеј не иде од срца и да у њему имаде нешто усиљена и лукава; но са свим тим, познавајући моју невиност и не видећи ништа чеса би се плашити могао, дам себи дрзновеније и, и сам насмијавајући се, кажем сву истину. А он мени: „Да знаш, Димитрије, да људи млади који старије над собом имаду, из своје главе ништа не ваља да почињу ни да предузимљу; ако ли кад по несрећи у таково искушеније упадну, ваља им дати познати да им неће посао на добро изићи. Дакле, да савршено упамтиш колико истину мојих речи, толико и кад си почео грчки учити, то ће бити сад моја старост.” Ово изрекавши, истом викне: „Положи!” Ова би му горка и чемерна формула била кад би заповедио кога повалити. Мене — положи? О, положили га у носила! Мене бојажљива и страшљива који, кад би[х] за ког другог ово грозно изреченије чуо, ужаснуо би[х] се као да гром близу мене падне, уздрктао би[х] као да ме грозница тресе. Шчепаше ти ме четворица, повалише ти ме и протегоше на клупу. Држећи ме тако протегнута као воловску кожу, једни за руке и за главу, а други за ноге, стаде лупња двоструке камџије по голој кожи. Једним словом, да задуго не заглушам, одвали ми једну дузину удараца тако горећи[х] да усијато гвожђе не би могло горе жећи. Ова церемонија такву је силу на мени имала, да сам проклео старца Диму, грчког даскала, и сан с димлијама; нит’ знам шта се је од даскала после тога случило, јер нит’ сам га већ видио ни за њега чуо. На неколико година после овога прикљученија једва се је у мом срцу, по други пут, жеља Омирова језика пробудила, те ти истом уједанпут пређем из Срема у Далмацију, из Далмације у Корф, из Корфа у Мореју, из Мореје у Свету Гору, а из Свете Горе у Смирну. Страшно и силно лекарство од самовољице; не советујем родитеље и старије да га употребљавају, разве у крајњеј нужди; које, да је хотео и мој тетак употребити, може бити да ја не би[х] остао непоколебим у мом намеренију да се хоћу те [х]оћу попустињичити.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.