Постање људи

Јован Илић

Постање људи Писац: Јован Илић

Постање људи

     Адова врата звекнуше звеком,
Залаја Цербер пас,
Тартар одјекну грозним јеком,
Задркта свијет вас.
С димом и треском грома пада,
Диже се, на земљу стаде,
Прометеј, Уранов син,
Црн као pањ, ко паклен џин.
»Гдје сам ја?
О мајко мила, земљо света!
Твоје ми ц'јеће цвјета,
Твоје ми сунце сја.
Ко силна брда твоја,
Зевса осветна рука
В'јекове тешких мука
Сурва на плећа моја.
Проклетство у ад ме прати,
Благослов теби ме врати,
Мила мати!
Нек стрепи, нек бјесни ад,
Слободна ево ме сад.
Здравствујте, горе свете,
Извори драги!
Зефири мили, благи,
Летите, лет'те!
Пјевајте, појте, горске виле,
Пјесме миле,
Одзив вам шаље с сињег мора,
Рујна зора!
О сестре, о браћо моја, гдје сте?
Чујете л' диван славопој?
Еда л' се санком занијесте,
Роде мој?
О, како дивно звони!
Слушајте, чујте милиони!
Нема вас? гдје сте?« 
И б'јесно крочи . . . стаде,
Зачуђен гледа, слуша,
На јад му ређа јаде
Бона душа!
Црне му с' мисли роје,
Сотона хитно спреши,
Фурије спремне стоје,
Демон се см'јеши,
Злобно се свети:
Он, помамљен, скаче, лети,
Огњем гори,
Химера страшна под љим се створи !
Лети кроз силне метеоре,
Прел'јеће брда, горе,
Језера, р'јеке море,
Прометеј, Уранов син,
Ко паклен џин!
 
II
 
Ноћ тамна земљу крије,
Над врхом Хималаје,
Сотона црни танце вије,
Двороги мјесец сјаје.
Химера пламти, с'јева,
Бауци буком буче,
Тетријеб кликће, пјева,
Јејна хуче;
Демон звијезде скида с неба,
На земљу тама сађе,
Небеса покри мрак Ереба;
Мјесец зађе,
И јека преста,
Хавети црне неста,
�И санком тавна гроба,
�Уснуше св'јета оба.
Ко дим, ко маглен прам,
Прометеј оста сам,
Обзире с', звјера, гледа,
Хавет се згледат не да.
»О Хироне!
Ви'ш, како ме фурије муче, гоне?
На братском крилу,
Шћах загрлит браћу милу:
Они ме бјеже, они се крију,
Ха!
Луцифер, Велзевул, Демон,
Утвора Камелеон,
Смију се, смију:
Ха!
Ходите бар ви,
О, јадни !
Сотоно, Демоне гадни,
Сви, сви:
Ходите .... јаох, немојте,
Стојте!
У далек, у незнан св'јет,
Управ'те лет,
Ја сам .... проклет!« 
И силно гром јекну: »Проклет!« 
И небо хором звекну: »Проклет!« 
Прометеј вемљу грли, сузе рони,
Небесне са висине
Божански глас звони:
»Не чај, Уранов сине!
Не тавни име славно:
Устани! Усправи ход!
У морске вале давно, давно,
Утону људски род.
Атена тебе зове:
Иди, и створи људе нове!« 
И св'јетла и красна небом се вину,
Гора сину:
Гле, како се блиста и сјаје!
Астриде смјерно за њом ходе,
Ко крилат змаје,
Прометеј оде.

III
 
     Демонска сила, сотонска моћ,
Умину тамна ноћ,
Над чарном гором, Небо се кити рујном зором.
Прометеј к мору стиже,
Из мора сјајан Феб се диже,
Плану;
По тихом океану,
Ено је плови ... ај, ај!
Филира у лијеп крај,
У земни рај.
Прометеј ником ниче:
»Тако ти зоре и б'јела дана!
Ко си ти?« 
Она му кликом кличе:
»Филира ја сам,
Кћи силнога Океана!
Сирене мене дворе,
Нимфе ми служе свете,
Пода мном трепти сиње море,
Таласи лете!
Очи ми муње пале,
Са мојих груди,
Силан се вихор буди,
Помамне диже вале!
Сатурну моје крило,
Одњиха чедо мило,
Злаћаних власи.
О, ти, који си, да си!
Или си смртан, ил' си Бог,
Хирона знаш ли сина мог?
С Олимпа сјајног иде ли амо?
Камо га, камо?« —
О, зв'јездо јасна
Филиро красна!
Послушај мене:
Не питај ко сам? шта сам?
Уранов син и Клемене,
Прометеј ја сам !
Синак ти неће доћи,
У паклу ено га оста,
За нав'јек син ти поста
Роб тамне, адске ноћи!« —
Шта... ко си ти? Јакреп? Скорпија? Горгона?
Јеси ли ти Демон?« — б'јесно повика она, —
»Хирона сина мог мртвој сјени,
Гласниче, предајем тебе : куку мени!« 
И јекну страшним гласом,
Небо се ставни часом.
Грми. Облаци лете, вјетри ује,
Сјевнуше муње, љуте гује,
Вихор одгони таласе лаке,
Са сињег мора,
Ко чарна гора,
Океан силан диже се под облаке:
Гле, како му чељуст зјапи!
Прометеј планине фура,
Брда му, ст'јене гура
У грдне слапи.
Атена с неба сиђе,
Гром звекну,
Она свијетла к мору приђе,
Гранчицом мира море текну . . .
Океан назад се трже.
По гипком блату брже, брже,
Прометеј везе, плете,
По харфи канда звучној прсти му лете!
Кипове ствара.
Божанског лика, ев'јетла дара,
Радостан дркће, стрепи
У срцу своме.
Ха! како су красни, л'јепи,
Мужеви, жене, момци, моме,
Дјечица драга,
Мила, блага:
     Имерос, Ирос, Арити, Мити,
     Онихос, Икос, Илмира, Ира,
     Тофион, Хион, Антеа, Еја,
     Аминтас, Итас, Елика, Евридика,
Итилос, Филос, Ирха, Мирха,
О, како су красни они!
Ено их . . . гле, милиони!
Прометеј сузам' их роси,
Облак се сјајан над њима носи,
См'јеши се Зевс, дахну,
Смемоћном руком махну,
Ко рајски цв'јет,
Оживи красни св'јет,
Захори с гласом варвитона
Васиона:
»Кирије елејсон! Зевсу слава,
Слава, слава!«

Напомене

• Ова песма издата у: II рукопис ; С. К. Задруга, књ. 17.

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна 255 - 262 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.