Порушени идеали/X
X
Игуман Сава је родом Гружанин, сеоско дете сиромашне породице. У десетој години отац га доведе у овај манастир, чувеном старцу, игуману Лазару, који се прославио у целој Шумадији својим »подвижничким« животом, па стављајући ондашњу обичну и своју једину погодбу: »Твоје месо, моје кости«, остави дете и оде.
За шест година игуман је од правог дивљачета, које досле није видело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, истесао и спремио вична и глупа манастирског ђака, онаква, какав је најподеснији за самовласне манастирске старешине. Ђак је знао цело црквено правило, све послове манастирског газдинства — у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно. У шеснаестој години, још ћосав, дугуљаст, незграпни Стева претвори се у брата Саву, примивши на себе „образ анђелски".
У оно време још беше неке строгости по манастирима: старешина је пазио на сваки корак својих потчињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашати онако исто, као што се понашају пред њим самим. Глас манастира, као свете куће, био је подједнако драгоцен и старијима и млађима, и сваки се од њих паштио, да се тај глас што више распростре у народу. Истина, у томе је било доста егоизма, материјалних рачуна, али ко ће замерити томе, при онако озбиљном калуђерском животу. Народ је, из удаљенијих крајева, долазио у манастире као у праве свете куће, доносио прилоге, који су све више подизали материјално стање манастира, и враћао се сваки утешен и охрабрен надом.
У таквим околностима почео се »подвизавати« отац Сава, пазећи највише на две монашке обавезе: »молчаније« и »послушаније«. У његовој природи беше много онога урођеног »ширетлука« сељачког, који се у манастиру, као најподеснијем земљишту, одшлиФовао и преродио се у препреденост. То му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко има каква било утицаја на манастирски живот и интересе му.
Али је пазио Сава и на себе. За читавих десетину година калуђерства не дођоше му на ум какве веће саблажњиве мисли. Његова незрела младост и ондашње околности помогоше му у »подвизима« доста. После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњима... Но и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист.
А после и иначе у животу, у разним забавним и младићским стварима, Сава је био опрезан. Ако му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом или 'нако женском — чувао се туђег погледа и »гласа« као живе ватре.
Због таквог његовог живота, игуман га препоручи духовној власти, те оца Саву примише у Богословију. После трогодишњег школовања и бављења у Београду, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју урођену особину усавршио и преФинио до највеће мере. Зато га и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија брата, прими управу манастира, пошто је стари игуман, пре неколико месеци, умро, изјавивши жељу: да га његово најмилије духовно чедо, отац Сава, у старешинству наследи.
Обишавши неколико већих манастира, упознавши се са њиховом уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу манастирску.
Прва новина у манастиру, која се јави случајно истог дана, кад стиже и млади намесник, новина у облику једне триестогодишње жене, познанице Савине из Београда, на једним простим каљавим таљигама, са једним шареним сандуком, једним великим дењком хаљина, на коме грациозно чучаше једно бело, чисто, кудраво псетанце, посматрајући до сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружила, — новина ова паде у манастир као бомба. Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се.
Истог часа, кад се престављао целом браству, отац Сава поведе разговор о старом, традиционалном, ну застарелом реду и газдовању манастирском. Помену како је обишао многе наше велике манастире, и свуда, где год су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије газдује, по новој науци, која се зове економија, па је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради старински.
— И... тамо сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметну ствар... код тих млађих старешина... Хм... ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући како да почне излагати ову тугаљиву ствар... Ви сви знате, настави он, ослобођен новом мишљу, како народ вели, да нема куће без жене. Док ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, 'нако... све без реда...
И потом отац намесник, мало стидљиво, оборена носа, објављује да је довео из Београда, »по угледу на друге манастире«, једну честиту жену, која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, постеље и тако... Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.
Старији калуђери почешаше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком преко брчића, погледаше се и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно...
Друга новина беше: намесник долази у цркву само о празницима, недељом и тако... поређе. Трећа новина — укиде се »велики тевтер« који су завели стари игумани, где је сваки калуђер, својом руком, уписивао колико чега донесе из парохије и предаје старешини, колико је пало прихода у цркви од свештенорадњи... Ту се записивала свака пара од прилога или од продатог мала; веће суме записивали су заједнички, сви калуђери. Млади намесник ослободи братију од тог »бесполезног рада«, пошто, вели, он већ мора на другом месту записивати све то, те мора... Што би се људи узалуд мучили!
Тако поче новина за новином, нешто по економији, нешто по угледању на друге, а највише по нахођењу самог оца намесника и по његовим личним интересима. У манастиру поче други живот и други ред. Обрте се све...
Обрте се за мало и понашање намесниково према братији. Кад је толико стекао, да је могао некима у конзисторији позајмити по пет, шест стотина дуката, без облигације и интереса, осетио се тако сигуран, да се већ није бојао никога. Али су потпуна слобода и самовлашће наступили тек онда, кад је нови игуман, у току неколиких година, разјурио из манастира стару братију и остао са својом духовном децом, новим монасима. Од тада настаде оно сурово деспотско понашање према млађима, које видесмо у манастиру. Али се дотле имало и незгодица...
Прва домаћица манастирска, она лепа намазана, обојена женица, беше необично добра душа, мека болећива срца, готова да се одазове свакој молби црне браће... Морала је она бити са њима добра и због својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастиру, па да се заузме за њу и сам владика. Народ би је силом истерао из свете куће. Знала је то све ова паметна женица, па је угађала својим »сестрићима« исто онако, као и самом намеснику.
Резултат тога угађања опази Сава тек после две године: млађи се калуђери промирњали, много мирнији од маторих. А и матори се некако упитомили, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја мувати по угловима ходника или кујне, осврћући се бојажљиво око себе. А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређашњих година. Сава напомену братији ову последњу околност.
— Па... кад зарађујемо по тој новој иконији... како ли је зовете — трипут више, ондак зна се... морамо и трошити више, одврати му иронично најстарији брат.
— Хм... промрмља намесник и настави своје напомеие, не осврћући се на шалу собрата. И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па није за овако велику кућу и овај посао.
После овога тетку испратише из манастира, и она весело казиваше свакоме, како једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори. На њено место намести отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостивија срца, те једва и она састави у манастиру три године.
Тако пролажаху године за годином, доносећи собом непрестане промене у манастиру, док се не дође до овога стања, које затекосмо у њему. Четрдесет је скоро година, како се отац Сава огрнуо монашком расом, а двадесет и шест како управља овом значајном кућом. Колико је воде протекло; колико ли је нових осећања и нових страсти плануло, горело и утулило се; колико корисних и бескорисних предузећа започето и напуштено...
И све то прошло и утулило се, и само стоји један дуг бескрајан низ година, у коме пројурише брзо детињство, младост, зрелост, па ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне понекад нека падалица или репатица.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|