Поремећен план/8

VIII ПОЈАВА

►

VIII ПОЈАВА

(СТЕВИЋКА и ДРАГА, кашње МИЛИЋКА и НАДА, ЖАРКО и СРЕЋКО)

СТЕВИЋКА (извирује из собе, за се): Какав јe ово говор? (Опази Жарка). Аха, то је госп. судац! (Знаковима зове Драгу, затим ступи напријед и виче јако). Добар дан, господине.
ЖАРКО (за се): Ух, ала је глува! (Клања се и виче). Клањам се... Жарко Савић, судац.
СТЕВИЋКА (за се): Ух, ала је глув. (Јаче) Мило ми је, мило ми је. Ја сам Стевићка удовица, а ово ми је кћи Драга.
ЖАРКО (као прије): Мило ми је. (Рукује се с Драгом).
СТЕВИЋКА (виче): Па како вам се допада овђе?
ЖАРКО (исто): Красно! Дивно!
МИЛИЋКА (извирује): Каква је ово галама? (Пљесне рукама) Та ово је он! (Хитно дозивље Наду и излази. Виче на сва уста) Клањам се, господине.
ЖАРКО (исто): Клањам се... (За се) Ух, ова још глувља.
МИЛИЋКА (виче). Ја сам, Милићка, удовица, а ово ми је кћи Нада.
ЖАРКО (учтиво се клања): Мило ми је... (За се) Нијесам знао да ћу наићи на оволико престављање.
МИЛИЋКА (виче): Кад сте дошли?
ЖАРКО (исто): Дошао сам синоћ.
СРЕЋКО (смије се на страни, за се): Ала сам их насадио!
СТЕВИЋКА (лакше Драги): Што си ти стала? Што не проговориш штогод?
МИЛИЋКА (тише Нади): Ти буди бржа! Није ти ваљда отпао језик.
ДРАГА (виче): Јесте ли добро путовали?
НАДА (брзо): Јесте ли се уморили?
ЖАРКО: Па ето... ето... (За се) Ма канда су и ћерке глуве...
СТЕВИЋКА (лакше Нади): То је безобразно, да се уплећете у ријеч.
МИЛИЋКА (исто, брзо): Тако јој је по вољи.
НАДА (виче): Мислите ли да ћете имати много посла?
ДРАГА (у исти мах): Јесте ли већ почели радити?
ЖАРКО (збуњен): Не знам... јесам ...
МИЛИЋКА (лакше Драги): Ти безобразније упадаш у ријеч.
СТЕВИЋКА (исто): Тако јој је по вољи.
СРЕЋКО (на страни, тресе се сд смијеха): Ала је ово красно!
ЖАРКО (Драги, јаче): Да ли вам је угодан стан?
ДРАГА (исто): Врло угодан.
СТЕВИЋКА (радосна): Шу је ословио.
МИЛИЋКА (јетко): Ништа зато; побједа је ипак иаша.
СТЕВИЋКА (исто): Он воли Драгу.
МИЛИЋКА: То ћемо виђети...
ЖАРКО (за се): Ма овђе ми је све нешто сумњиво. Најбоље, да пређем на ствар. (Гласно Срећку) Господине!
СРЕЋКО: Ту сам.
ЖАРКО: Колико имате соба на расположењу?
СРЕЋКО: Имам двије.
ЖАРКО: Хм, то је мало.. .
СТЕВИЋКА (Драги): Аха! Сигурно ће се брже женити. Видиш како тражи више соба.
МИЛИЋКА (Нади): Наш је! Неће дуго бити бећар...
НАДА: И мени се тако чини...
СРЕЋКО: А као зашто ће вам више соба?
ЖАРКО: Па зато што сам — ожењен.
СВИ (запрепашћени): Ожењен?
ЖАРКО: Та ожењен, дакако... Моја ће жена доћи кроз два дана.
СРЕЋКО (весео): Браво! Тако и треба!
МИЛИЋКА (гњевно): Ух, лола један! Сад би му очи ископала.
СТЕВИЋКА (исто): Да није глув, сад би му очитала лекцију.
ЖАРКО (за се): Шта оне још мисле да сам и ја глув? Но то би било лијепо... (Гласно) Мени се чини, као да ви...
СВЕ: Шта?
ЖАРКО: Мислите да сам и ја глув.
СВЕ (зачуђене): Шта?... Зар?
ЖАРКО: Ја, напротив, све чујем врло добро. Викао сам само због тога, што сте ви глуве...
СВЕ: Ми?
ЖАРКО: Та да, тако ми је господин казао. (Показује на Срећка, који се смије).
СВЕ: Срећко?
ЖАРКО: Он главом.
СРЕЋКО (кроз смијех): Ја сам хтио мало комендије.
СТЕВИЋКА: О лола један!
МИЛИЋКА: И нама је то исто за вас казао.
СТЕВИЋКА: То је безобразно!
МИЛИЋКА: То је гадно!
СТЕВИЋКА: То се не може тако отрпити. (Срећку) Напоље!
МИЛИЋКА: Скидај се с очију! (Гурају Срећка).
СРЕЋКО: Говорите ви што хоћете, али мени опет остадоше обје. (Оде).
ЖАРКО: А мени ће те допустити да се удаљим. Хвала вам на пријатељском дочеку. Збогом!
СВЕ (хладно): Збогом... (Жарко оде). (Милићка и Стевићка стоје једна према другој па се гледају).
СТЕВИЋКА (након мале почивке приступа Милићки): Пријо!
МИЛИЋКА: Пријо!
СТЕВИЋКА: И ми се посвађасмо...
МИЛИЋКА: Због будалаштине...
СТЕВИЋКА: Опрости, пријо.
МИЛИЋКА: Опрости ти, пријо. (Грле се).
СТЕВИЋКА: Од сада ћемо ваљда бити паметније. (Драги и Нади) А сад се и ви помирите и то одмах...
ДРАГА и НАДА (гледају се попријеко).
МИЛИЋКА: А шта ћу отезати! ... Овако ћемо их помирити... (Гурну једну према другој, те се тако загрле).

(Завјеса пада).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.