Порасла је ружа и вихојла,
Пољепша је ружа од вихојле,
Како наша снаја од дјевера,
Ма је дјевер снаји говорио:
„Снајо моја од злата јабуко, 5
Које ти је добро било с мајком,
Те си тако одвише лијепа”?
А тијо му снаја одговара:
„Ој, дјевере, мој златни прстене,
Свако ми је добро било с мајком, 10
Увечер ме рано лијегала,
А ујутру доцна устајала,
Хранила ме медом и погачом,
А појила шербет-медовином,
Умивала ђулсом од ружице, 15
Отирала сајом парангуном”.
Али дјевер снаји одговара:
„Снајо моја, од злата јабуко,
Кад је теби тако добро с мајком,
Рашта остави милу твоју мајку”? - 20
„Рад’ љубави суђеног ми Љуба”!
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 106-107.
