Поп Ћира и поп Спира/9
Глава девета
Из које ће читалац видети да је истина оно што су још давно рекли песници и философи, и то је: да је све зло у свету (од Адама па до наших дана) дошло баш од оне половине којој гђа Сида и гђа Перса припадају; јер су једну малу искру, меховима своје пакости и мржње, распирили у ужасан пожар. У њој ће се изнети све оно што се сутрадан, а и следећих дана, после познатог ручка и јаузна, догодило.
Поп Спира је сутрадан им’о посла у пољу у винограду и по њивама, па је сасвим заборавио шта је јуче било, јер кад је било после вечере, узе лулу и дуванкесу, па ће рећи попадији:
— ’Оћемо л’ тамо преко?
— Није него уздуж! — вели му гђа Сида. — Бог с тобом, Спиро; а какво те »преко« наспело! Зар ти није доста било јуче?
— А, изветрило је то чим сам изиш’о на јарош! А, па онда... не морамо сваки дан пити, него да се мало видимо и разговарамо...
— Јао мене! А какав те разговор нап’о сад, наопако ти звонило...
— Ето ти сад ње, како само говори!
— Та да! А каква би’ ја мати (јао жалосној мени!) била да данас идем тамо?!
— Е, као зашто да не идемо?
— Та зар испред носа ти га одвукла, па сад нам се смеју и он и она бештија чифуцка! И ми, ми да идемо!?
— Па шта су га одвукли?
— И одвукли су га, и дочепали су га, и неће га шâле пустити. Не искобеља се више тај к’о ни паор из фишкалских шâка!
— Па ваљда се сад нећемо тући због њега?!
— Па ваљда да останемо флегматични! Е, Спиро, Спиро, не носила ја ту мантију!
— Па девојачка су врата сваком отворена... А он нека бира. Ваљда му нећу наметати к’о фалишну форинту?!
— Ху-у-у! Та што ће је изабрати, и није ми за то толико, ал’ што ће ми пуцати под нос она бештија!... И онако знам шта и како о нама говоре...
— Ех, ти све знаш!
— Све, све! Све знам, Спиро, све видим, Спиро, и све чујем, Спиро, ал’ пŷсто, женско сам, па к’о женско морам да ћутим...
— Е, то си ти прва женска што ћутиш!
— Ћутим, Спиро, и једем се само у себи... нисам нека свађалица. Слушам па гутам. Слушам само шта говоре за нас...
— А шта говоре? — запита озбиљно поп Спира и седе, а устао је био да иде поп-Ћиринима.
— Шта говоре! Говоре да си паоренда... да ниси ни за звонара, а камол’ за попа...
— Е, то ти знаш и нико више.
— То сав свет зна и чује, само су теби уши воском заливене.
— Па ко говори?
— Па говоре они. И то откад. Па ја се све чиним и невешта... К’о велим: комшије смо, па није лепо да се свађамо пред паством, и ваљда ће престати већ једном, кажем. Е, ал’ оно како који дан, све горе.
— Хм! — хукну поп Спира. — Па кад си чула, што ми то ниси одма’ каз’ла?
— Па ја нисам гђа Перса, да правим сплетке. Али сад је већ доста, исувише. Само кад помислим како су га салетили, па му напунили уши!... Сирота Јуца, ње ми је само жао! Она, дабоме, не уме онако пиљити мушкарцима у очи и преврћати очима к’о она њи’на актерка.
— Ама, Сидо, све ми се чини да ти...
— Ето! Што га нема код нас; а код њих је био и пре и после подне! Дош’о је после подне још кад је Жужа ишла по вешплау, а изаш’о је кад су се краве враћале кућама! Изашли пред кућу, па се читав сâт шпацирали. А ја је гледам, па ми се све приврће у мени и кува к’о у шпорету. (Спиро, треб’о си видети, а ја ти не умем све казати!) Шпацира се с њим испред куће, а изнела велику лопту што је на презент добила од оног Швабе капетана сас лађе »Maria-Anne« па се лопта, па сваки час испусти, к’о бајаги, лопту, а лопта се откотрља, а она га онда моли да јој донесе, па кад јој донесе лопту, а она му зафаљује, а све преврће с очима и стисне га за руку. Кад брж’ то, кажи ти то мени и протолмачи?! А фурт се нешто смеју, а особито она. Он и којекако; снебива се, сирома’ младић, па се чуди шта га је снашло. Ал’ она, смеје се, боже, смеје, смеје, па мислиш све звони сокак од њена смеја! Она му нешто говори, а све гледа овамо на нашу капију — баш лепо сам видила кроз избијен чвор на капији — а он се само смеши. А она, смеје се, боже, смеје, па забацила главу, па све баца ноге и шора ногама по земљи, па дигла нос у небо, мислиш: Венус је, нико к’о она! Ху! Та умал’ јој нисам притрчала преко сокака; а купила би јој мáма кофпуц и хорнодле по сокаку а локне по комшилуку... присело би јој и лоптање и смејање!... Мора да се нешто преко нас подсмевала, не сме фалити, то је Спиро, к’о ајмол ајнц; јер што ја видим, то је виђено, Спиро, па пунктум!
— Хм, хм! — вртео је главом поп Спира.
Прошло је неколико дана после овога, а одношаји се не само да нису нимало побољшали, него су се све више и више заплéтали. Пера је редовно сваки дан долазио поп-Ћиринима, а тек једаред, или највише дваред, ако је био код поп-Спириних. Гђа Сида је увидела наскоро да за њену Јулу нема никаква изгледа. Јер Јула је и надаље остала онако мирна и повучена, а после оне сцене у поп-Ћириној кући — још више. Гђе Сида је била љута, и чудно јој је било, као што је, знам, чудно и читаоцима, али писац обећава да ће скорим сваки читалац видети у чему је ствар. Казаће им он то већ на своме месту, и знам да ће им онда још чудније бити како то да се нису раније сетили, кад је давно у романима речено да се срцу не дâ заповедати, а у песмарицама записано: »Није благо ни сребро ни злато, већ је благо што је срцу драго«. Међутим док је Јула силазила, и као звезда залазила за хоризонат, Меланија се све више пењала. Знала је око Пере тако вешто и умиљато да се понаша, да му је већ тешко било и пола дана без ње. И не знам како, већ тада му је падала на памет страшна мисао: каква би то велика несрећа била да нешто као поп остане удовац, да му — не дај, боже, — умре таква попадија! Осећао је да то не би био у стању преживети. И слика Меланијина постајала му је све дража. А и она од своје стране колико га је само својим жртвама обвезала! Уклонила је из албума све мушкарце испод педесет година; и хуланерски, и инфантеријски, и артилеријски, па чак и »маринерски« официр, уступише места свршеном клирику Петру Петровићу, чије се четири фотографије одсад налазе у албуму према њој. Сваки дан би им одлазио и доносио књиге које су заједно у башти под орахом читали, и заједно уздисали ако би што жалостиво било; на оним тронљивим местима Пери би дрхтао глас, а Меланија брише танком шнуфтиклом нос, да би предупредила поток суза. Гђа Перса седи и подштрикава попине чарапе, и она слуша, само што она не плаче, али се ипак чуди како то све тако лепо умеју људи да измисле и саставе, к’о да су баш тамо били! После читања чека их »јаузн«, а после овога излазе и шетају се испред куће и разговарају, а разговору заљубљених никад краја. Шетају се тако већ у мрак. Па дваред триред изађе Ержа и јавља да је сто постављен, и Пера се клања, а Меланија га не пушта, а поручује: »Кажи мами, одма’ ћу!« па се даље шета.
»И-ју! Е, та баш не зна шта је ни стид ни срам!« чуди се и вели гђа Сида гледајући кроз чвор на капији. »Гледај само, каква је; уфатила момка к’о крља, па га не пушта! Та тâ би, каква је, и осванула на сокаку. Да ми није жао момка, баш би’ га питала мисли ли се тако сву ноћ шпацирати, па би’ му послала боктерски рог, бар да знамо ноћу кол’ко је сати!«
И опет излази Ержа и нуди и господина Перу на вечеру, а он ил’ прими понуду ил’ се учтиво извини, клања, рукује, и одлази, а она са полуотворених врата стоји и гледа за њим, све док не савије у други сокак; а кад савије у други сокак, а он још једанпут погледа на врата, а она још стоји и гледа за њим, маше му марамом и улази, а он њој мане шеширом и залази у други сокак, па све цупка од милине, и никога не види, или се сваком јавља. А гђа Сида се само крсти иза оне рупе од чвора на капији, крсти се и чуди и вели: »О, часни те, девојко!«
Гђа Сида није могла то да трпи, сметало јој је, управо кварило њен дојакошњи ред и навику. И она је научила свако предвече да седне на клупу пред кућом и да се јавља мимопролазећима и да даје савете Јули која седи поред ње или Жужи која у то доба обично полива улицу или плеви зубачу, да не би седела беспослена, јер беспосленост је, говорила је гђа Сида, извор толиким пороцима. То је стара њена навика од толико година, и сада, гле, мора да је се одвикне откако је Меланија почела да се шета испред куће! Међутим, да попусти кад је она у праву, и кад је она газдарица испред своје куће, па све до пола сокака, — то, бога ми, никако није хтела, а није ни тражити. Мислила је и мислила како би им доскочила — и напослетку се досетила, славно досетила.
У селу нема баш богзна колико полицијских уредаба, управо има их доста, али мало их има који их зарезују у што. Сокак или авлија, то је свеједно, у сваком селу. Зато и у овом нашем није била реткост да се разапне пајван и да се суши веш преко сокака. Псује истина свет и пајван и газду, али опет остаје све по старом; како је коме удесније, тако и ради. Па кад је то све тако, онда ће вам разумљиво бити и ово што је гђа Сида сад урадила. А баш јој је згодно дошло да уради што је смислила; није имала кога да пита, него је могла сама да уради, јер поп Спира ни поп Ћира није био у селу. Отишли су као прекјуче, а бавиће се још не знам колико који на путу. Дакле, све к’о поручено, жива згода.
Сутрадан већ је било намештено једно решето за жито (ветрењача) и радили су од ране зоре до мркла мрака. Грдна прашина и плева летела је и падала, благодарећи поспешном ветру, на поп-Ћирину кућу баш кад су изашли да се шетају, а решето је ужасно заблебетало и лупало, да је Меланију формално ућуткало, и ова не могаше до речи доћи.
— А, а, то се не може издржати! — виче Меланија.
— Заиста не може. Готово да оставимо шетњу за сутра. Клањам се, госпођице! — виче Пера.
— Службеница! Баш ми је жао. Ал’ сутра морате ми обећати да ћете раније доћи и дуже остати, да накнадимо данашњи губитак.
— С драге воље! Љубим руку! — рече Пера и пољуби је у руку и оде.
Али ни сутрадан није било боље. Опет је решето изнето и опет су почели да раде баш у оно доба кад је најлепше било за шетњу испред куће. Па тако и прекосутра, тако да се то досадило не само Меланији која се унтерхалтовала, него и свима у комшилику, па чак и баба-Тини, која се још пре педесет година унтерхалтовала. Шетња је давно била прекинута, за читаву недељу дана, и у кући поп-Ћириној беше дрвље и камење на гђа-Сиду. Госпођа Ћириница била је сва зелена од љутине, и чекала само да се поп Ћира врати и да му се потужи, јер, како се изражаваше, није била рада »да има посла са језичним женама«; а не мање је у исто време била зелена и гђа Сида што још нико од поп-Ћириних не протестира, а ето већ читава недеља дана прошла!!